Psihologija

Prijateljica stalno laže



Nije nikakva tajna da je laganje loše i da bi ga trebalo izbegavati. A ipak, ima i onih koji kao da "lažu čim zinu", lažu i pred onima koji znaju istinu. Posebno je nezgodno ako vam je osoba koja se tako ponaša draga, ako vam je, recimo, dobra prijateljica.

Ima ona super osobine - da nema, ne biste se ni družile s njom. Ali, to njeno laganje... Pred svima će da slaže da je bila s roditeljima na nekom egzotičnom letovanju iako je, kao i vi, zbog nedostatka novca leto provela kod kuće; pričaće o uspehu na takmičenju iz karatea, a vi trenirate s njom i znate da joj očajno loše ide jer je sva ukočena, plaši se da udari, plaši se da padne, svega se plaši; pričaće da ju je "muvao" neki super frajer, a vi je redovno viđate kako pocrveni i ne može "ni da bekne" kad joj neki dečak priđe... A ako je vi ili neko od vašeg društva podsetite da znate istinu, naljuti se na vas i posvađa se s vama.

Šta s takvom prijateljicom? Biti svestan da sigurno ima neku muku kad toliko laže, kad stalno izmišlja. Pokušajte da joj stavite do znanja da je volite takvu kakva je, da ne mora ništa da izmišlja da biste je prihvatili i smatrali "kul" osobom; dobro je ako tako učine svi njeni prijatelji. Ako ume da od tih laži napravi dobru priču koju je zanimljivo slušati, slušajte je - zabavićete se, ona će dobiti pažnju koju želi, a vas niko ne tera da u tu priču poverujete. Ako su pak to priče koje ne želite da slušate, nemojte ih slušati - jednom kad shvati kakve priče ignorišete, prestaće da ih priča, jer neće želeti da je ignorišete.

Još nešto: nemojte joj dozvoliti da i vas uvuče u laži, i jasno joj stavite do znanja da to nećete prihvatiti. Nema nikakvo pravo da i vas tera da lažete - a upravo to čini ako od vas traži da potvrdite priču za koju znate da nije tačna.

Družite se s njom, poklanjajte joj pažnju (ne u toj meri da ignorišete druge drage osobe, naravno), one njene priče koje vas ne zanimaju ili su vam odbojne ignorišite, i vrlo je verovatno da će ona vremenom izgubiti potrebu da laže.

Bez straha od starenja





Ima dama koje se strahovito boje nadolazećih godina, boje se toga što će ostariti. Starost je jedna od stvari u životu koje nikako nije moguće izbeći, pa bi bilo dobro tome prići bez straha - ipak se ne radi ni o kakvom bauku.

Činjenica je da se mnoge osobe u poznim godinama osećaju loše, i to iz raznih razloga, ali to je moguće izbeći. Kako biste to izbegle, potrebno je na vreme se pripremiti - živeti na pravi način, kako bi starost bila samo nastavak vašeg života, a ne doba kada ćete se osećati nesrećno (starost predstavlja otprilike trećinu ljudskog života - zar da poslednju trećinu života provedete osećajući se bedno?).

Starost donosi slabljenje tela i veću podložnost bolestima. Mada to nije moguće izbeći, u velikoj meri se može preduprediti zdravom ishranom (razgovarajte sa stručnjakom nutricionistom o onome što bi bilo najbolje za vas, jer su potrebe individualne) i redovnom fizičkom aktivnošću. Nemali broj starijih zbog svojih godina prestane s fizičkom aktivnošću, tada iskusi probleme, i zaključi da je dobro što su prestali, inače bi im problemi sigurno bili još gori. Taj zaključak je pogrešan - ako ste bili fizički aktivni, problemi nastaju jer ste prestali s aktivnošću, pa je najbolje ne prekidati, već nastaviti, eventualno malo smanjiti ukoliko vam postaje zaista prenaporno.

Još jedan problem koji starost donosi jeste smanjenje moždanih sposobnosti. I to je moguće preduprediti, time što će vam mozak ostati aktivan bez obzira na godine (učenje stranih jezika je izuzetno preporučljivo, a pomaže i učenje bilo čega novog - važno je da je redovno). Osobe koje su bile mentalno aktivne tokom celog života uspevaju i sa sedamdeset i više godina da nauče neki novi jezik, ili, recimo, da koriste kompjuter. Istraživanja pokazuju da se redovnim učenjem novog, između ostalog, smanjuje šansa da obolite od Alchajmerove bolesti, čak i ako inače imate predispozicije za to.

I još jedan problem u poznim godinama: usamljenost. Kako ne biste u starosti bile usamljene, potrebno je da održite kontakte s dragim osobama. Mnogo je dama koje naprave grešku i, jednom kad se udaju i dobiju decu, ceo svoj život svedu na posao, bračnog partnera i decu - a onda odu u penziju pa pogube kontakt s kolegama, deca odrastu i odsele se, možda se i razvedu ili bračni partner umre, i ostanu potpuno same. Da se to ne bi desilo, održavajte kontakte sa dragim osobama i sklapajte nova poznanstva - tako ni u starosti nećete biti same.

Starost nije nikakav bauk. Moguće je i u poznim danima biti vitalan, sposobnog mozga i okružen dragim osobama - mnogima je uspelo, uspeće i vama!

Nešto dobro će se desiti





Kaže se da u svakom zlu postoji i neko dobro; postoji i ono čuveno: "Ko zna zašto je to dobro". I to je dobar način razmišljanja, koji vam omogućava da istrajete i da prebrodite i veoma teške trenutke, uz uverenje da će na kraju ipak biti dobro.

To "nešto dobro" neće uvek biti ono čemu ste se nadali, ono što ste pokušavali da postignete. Nekad hoće, ali nekad i neće. Bitno je to da će biti dobro, da će nešto dobro izaći iz svega, makar vam trenutno i bilo zaista teško.

Konkretni primeri? Recimo, izgubili ste posao - svakome se to može desiti, danas lakše nego ikad. Nezaposlenost svakako nije prijatna, ali vam pruži više vremena za neke druge stvari (porodicu, prijatelje, nešto drugo što vas zanima - osim, naravno, ako sve vreme samo deprimirano ležite i jadikujete nad svojom sudbinom), a vremenom bi mogao da naiđe i bolji posao (teško da ćete do kraja života biti nezaposleni) od onog koji ste ranije imali, pa vam tada, na neki način, bude čak i drago zbog gubitka prethodnog.

Ili, prošli ste kroz težak razvod, i čini vam se da više nikada nećete voleti niti biti u srećnom braku. Pa, možda su vaši dani u "bračnim vodama" zaista okončani, možda ćete otkriti da vam više prija tako, da imate slobodu i nikome se ne prilagođavate. A uopšte nije nemoguće da nakon nekog vremena sretnete nekog novog, i ponovo budete srećni - ili i srećniji nego ranije i mudriji za iskustvo neuspelog braka.

Ili, srčani napad, kao posledica nepravilne ishrane i nepravilnog načina života (jednim delom to je i stvar nasleđa, ali samo jednim delom). Veoma je loše kad se to desi, naravno, ali na kraju može ispasti da vam to promeni život nabolje, jer počnete da obraćate više pažnje na to kako se hranite, koliko se krećete i slično, i onda nastavite da živite na znatno zdraviji način, i počnete da se osećate sve bolje i bolje - plus, nakon srčanog napada, i te kako umete da cenite to što se osećate dobro, i vredno vam je truda oko pravilne ishrane i kretanja da biste se i dalje osećali dobro.

Negativne stvari se svakom nekad dese, ali u njima uvek bude i nešto pozitivno; ako ništa drugo, naučite da cenite ono što imate, a kad steknete nešto novo - kao što, vremenom, sigurno hoćete - umete u tome da uživate još i više nego pre.

Nešto dobro će se desiti.

Emocionalna shema - NAPUŠTANJE



Izuzetno jak osjećaj straha da će nas ljudi ostaviti sasvim same, u temelju je emocionalne sheme napuštanja. Shema može biti izgrađena u djetinjstvu, potaknuta stvarnim iskustvom napuštanja – smrt jednog roditelja, razvod roditelja i slično.
Međutim, veoma često se stvarno napuštanje nije moralo dogoditi. Osjećaj napuštanja se mogao pojaviti i posredno, česte selidbe, duga poslovna putovanja, ili emocionalno udaljen roditelj, što na dijete može ostaviti isti utisak kao i stvarno napuštanje. Možda jedan od najčešćih uzroka sheme napuštanja je nepredvidljiv roditelj, jednom u dobrom raspoloženju, a drugi put strašno ljut, pri čemu dijete nije upoznato sa stvarnim uzrocima takvog ponašanja. Česte svađe između roditelja mogu kod djeteta također usaditi strah od napuštanja.
Kod ljudi s ovom shemom dovoljan je i najmanji osjećaj da će ostati sami pa da potonu u duboku tugu i strah od izdvojenosti. Strah i panika su temeljne emocije sheme napuštanja.
Strah da će ga najvažnija osobu u njegovom životu napustiti kod djeteta će izazvati još jače vezanje uz tu osobu. Takvo ponašanje, normalno je samo kod djeteta. Očajničko vezivanje uz nekoga, ili stalno traženje potvrde da će netko ostati uz nas, ima za svrhu da uguši negativne emocije potaknute shemom napuštanje.


Problem se javlja kad se takvo vezivanje, kroz shemu napuštanje, prenese i u odraslu dob. Kada se strah da ćemo ostati sami i napušteni stalno javlja u našim najprisnijim vezama. Manipulativni okviri izgrađeni na shemi napuštanje mogu biti mnogostruki. Tjeskobno vezivanje i stalno traženje potvrde da je veza stabilna i sigurna je jedan od njih. Stalno traženje uvjerenja da je veza sigurna, često puta može dovesti do ostvarenja vlastitog predviđanja, tako da partner stvarno ode.
Shema napuštanja, osobe drži u pretjeranoj zabrinutosti za vezu. Takve osobe su u stalnom strahu da će ih partner napustiti zbog nekog drugog i za najmanju sitnicu. Drugi manipulativni okvir, izgrađen sa ciljem da takvu osobu zaštiti od negativnih emocija, je držanje na distanci. Kada se osoba, zbog stalnog straha da će biti ostavljena, u vezi ponaša mnogo hladnije nego što se stvarno osjeća. Na taj način prepuštajući partneru da nosi odgovornost za budućnost veze. Dok je god partner spreman da se trudi, osoba sa shemom napuštanja ima savršenu potvrdu da neće biti ostavljena. Druga je mogućnost odbrane da takva osoba napusti vezu prije nego što partner napusti nju.
Još jedan manipulativni okvir može takve osobe voditi u stalnu potragu za slijedećom osobom uz koju bi se vezale. Strah da će biti napuštene takve osobe navodi da previše požuruje ulazak u romantičnu vezu, insistirajući da provede svaki trenutak sa svojim partnerom. Istovremeno ljubomorno optužujući partnera da on voli nekog drugog.
Percepcija kod osoba sa shemom napuštanja usmjerena je ka znakovima koji upućuju na to da će biti ostavljeni, tumačeći ih tako da znače kraj veze. Rezultat takve percepcije je prevelika uznemirenost kod razdvojenosti od voljene osobe, kao što su poslovna putovanja ili odlazak na studij.
Osjećaji koje može izazvati privremena razdvojenost ili stvarni prekid prisne veze kod osoba sa shemom napuštanja, mnogo su jači nego što bi osjetila većina ljudi. Sama mogućnost takvog napuštanja može izazvati paniku tako jaku kao što je strah malog djeteta kad se izgubi od roditelja u tržnom centru.

Emocionalna shema - ODBOJNOST



Uvjerenje da nismo vrijedni nečije pažnje i ljubavi osnovna je karakteristika sheme odbojnosti. Jak osjećaj da se u njima nalazi nekekva mana ili greška, osobe sa ovom shemom drži u strahu da će svatko tko ih istinski upozna, bezuvjetno kod njih naći neki nedostatak.
Stalno roditeljsko neodobravanje, vrijeđanje i ponižavanje, kod djeteta može stvoriti osjećaj da zbog vlastitog nedostatka nisu dostojni pažnje i ljubavi. Poruka gađenja i neodobravanja može biti i neverbalna – dizanje obrva ili sarkastičan način izražavanja. Temeljne emocije u shemi odbojnosti su poniženje i sram.
Osobe s ovom shemom na sebe mogu gledati s gađenjem, slično onome kako su na njih gledali roditelji. Takve osobe su stalno na oprezu da se ne otkriju njihovi nedostatci. Žive s pretpostavkom da se neće svidjeti onome tko ih stvarno upozna. Vjeruju da ako ih netko bolje upozna, njihovi nedostatci će postati očiti i oni će biti odbačeni.



Prvi manipulativni okvir, koji mogu razviti osobe sa ovom shemom, temelji se na arogantnom hvalisanju, kojim pokušavaju prikriti osjećaj manjkavosti. Neprestano se žele prikazati mnogo boljima nego što oni sami vjeruju da jesu. U stalnoj su potrazi za javnim priznanjem, koje bi im trebalo poslužiti kao kompenzacija osjećaja manjkavosti.
Drugi manipulativni okvir vodi u popuštanje pred snažnim osjećajem bezvrijednosti. Nedostatak samopouzdanja ih navodi da se skrivaju, otkrivajući, veoma oprezno, jako malo od svojih osjećaja i misli. Osobe s ovim manipulativnim okvirom se jako teško upuštaju u poznanstva i odnose s drugim ljudima. Plašeći se da će biti kritizirani, pažljivo biraju što će otkriti o sebi. Rezultat svega je šuplja, lažna osobnost, izgrađena da od okoline sakrije osjećaj manjkavosti.

Muzički ukus otkriva ličnost

Britanska studija, preduzeta sa ciljem utvrđivanja veze između muzičkog ukusa i ličnosti, otkrila je da ljubitelji klasične muzike i fanovi hevi metala dele neke značajne crte lličnosti kao što su kreativnost i stidljivost. U ovom istraživanju, koje je u petak objavio škotski Heriot-Vat Univerzitet u Edinburgu, učestvovalo je 36.000 ljubitelja muzike širom sveta. Njihov zadatak je bio da navedu svoju omiljenu muziku i daju kratke opise svoje ličnosti. Veruje se da je ovo najveće istraživanje ove vrste ikad sprovedeno.

Projekat je vodio Adrijan Nort, šef univerzitetskog odseka za primenjenu psihologiju. On kaže da je bio iznenađen nekim rezulatatima. "Jedno od najvećih iznenađenja su sličnosti između ljubitelja klasične muzike i ljubitelja hevi metala. I jedni i drugi su kreativni i opušteni ali ne i druželjubivi," rekao je Nort.

Ponos i stid isti svuda u svetu

Tokom sledećih nekoliko nedelja na Olimpijadi ćemo viđati brojne sportiste kako ponosno stoje ispršeni sa visoko uzdignutim rukama i izrazom trijumfa na licu. Sa druge strane, viđaćemo i one pognutih glava. Prema novom istraživanju, emocionalni izrazi ponosa i stida nisu naučene, kulturom definisane navike. Baš poput osnovnih emocija sreće, tuge, straha i gađenja, načini pokazivanja ponosa i stida su urođeni i verovatno su tokom evolucije postali sredstvo učvršćivanja našeg statusa ili izražavanja prihvatanja tuđe dominacije.

Džesika Trejsi, sa Odseka za psihologiju Univerziteta Britanske Kolumbije, i Dejvid Matsumoto, sa Odseka za psihologiju Državnog univerziteta u San Francisku, analizirali su fotografije 140 džudista koji su predstavljali 36 nacija na Olimpijskim i Paraolimpijskim igrama 2004. Fotografije su snimane nakon pobede ili poraza. Pedeset i troje takmičara je bilo slepo, a od toga dvanaestoro od rođenja. Način na koji su ljudi slepi od rođenja reagovali na pobedu i poraz je bio naročito važan istraživačima, jer ti takmičari nisu mogli da vide kako drugi ljudi izražavaju ponos i stid.

Depresija je zarazna

Baš kao i grip, depresija je visoko zarazan poremećaj koji se može socijalno prenositi. Najveća je verovatnoća da će se depresija širiti unutar porodice, sa jednog člana na druge. Kao što pojedinci pate od depresije, tako je moguće da čitave porodice pate od nje, čak i kada nisu svesne toga.

Depresija u porodici može da isisa svu energiju u kući i pretvori dom u vrtlog negativnih emocija. Obično se takva depresija ispoljava kao fizička bolest ili opšta atmosfera razdražljivosti i negativnosti. Članovi porodioce se povlače u svoje lične prostore i postaju robovi televizije i kompjutera. U porodičnoj komunikaciji dominiraju pesimizam, sarkazam ili tišina.

Porodica može sprečiti depresiju da se trajno naseli u njihovom domu, ako obrati pažnju na neke obrasce interakcije. Pre svega, potrebno je rano uočiti simptome depresije kod člana porodice, jer je tada moguće brže ukazati pomoć i smanjiti mogućnost širenja "zaraze".

Pored uočavanja simptoma, veoma je važno razviti veštine pozitivnog mišljenja i pozitivne komunikacije u kući. Porodice često nasleđuju stil negativnog mišljenja koji u sebi nosi "bacil" depresije. Često je to nasleđe koje se prenosi sa generacije na generaciju, obrazac pesimizma koji se javlja kako bi zaštitio voljene osobe od razočarenja ili stresa. Međutim, negativno mišljenje ima upravo suprotan učinak, jer razara mentalno zdravlje svih koji su mu izloženi.

Porodica uvek treba da ima "zalihe" pozitivnog iskustva i mogućnost da ga prizove svaki put kada nastupe teška vremena. Negativna iskustva nose ogroman psihološki teret, pa je potrebno mnogo više pozitivnih iskustava da bi se nadjačalo neko negativno.

Porodica treba da se okuplja i da napravi pregled emocionalnih potreba za sledeću nedelju u skladu sa važnim događajima planiranim u to vreme. Svako treba da se zapita šta treba da uradi da bi pomogao drugom u tim važnim događajima, kao što je, na primer, test u školi. Na taj način se izazovi mogu anticipirati, a porodica se sa njima može suočiti uz manje stresa.

Proveravanje psihičkog blagostanja članova poroice, a ne samo liste njihovih aktivnosti, doprinosi osećaju povezanosti, koji postaje glavni odbrambeni bedem protiv depresije u svakom periodu života. Najbolji način borbe protiv porodične depresije je podjednako posvećivanje pažnje osećanjima i aktivnostima članova

Zahvalnost je zdrava

Za većinu ljudi, prve reči koje izgovore su "mama" i "tata". Posle tih reči, jedan od prvih verbalnih treninga kojem roditelji podvrgavaju decu je da kažu "hvala". Deca dobijaju mnogo pažnje i poklona. Uz igračke i slatkiše uglavnom dolazi i instrukcija da se izrazi zahvalnost.

Kada odrastemo, u našim haotičnim životima zahvalnost se često zaboravlja i zanemaruje. Zahvalnost izražavamo tek u retkim prilikama, kao što su praznici. Međutim, prema mišljenju psihologa koji se bave "pozitivnom psihologijom", zahvalnost je nešto što bi trebalo češće izražavati. Pozitivna psihologija proučava ljudske emocije koje su zdrave i prijatne, nasuprot kliničkim i emocionalnim problemima. Istraživanja ukazuju da nas izražavanje zahvalnosti, pored toga što nas čini pristojnima, takođe čini srećnima, energičnijima i optimističnijima. Pomaže nam da umanjimo stres i da lakše prevladamo bolest.

Nova knjiga, "Hvala: kako vas nova nauka zahvalnosti može učiniti srećnijim" daje fascinantan uvid u blagodeti koje stičemo bivajući pozitivni. Autor knjige je Robert Emons, profesor na Univerzitetu Kalifornije u Dejvisu i vodeći istraživač u ovoj oblasti. On tvrdi da negativne emocije, poput besa, frustracije i osećaja nesigurnosti, remete srčani ritam, dovode do povišenja krvnog pritiska i slabe imunološki sistem. Sa druge strane, pozitivne emocije, poštovanje, saosećanje i zahvalnost, čine rad srca ravnomernim i mirnim. Iz ovoga Emons izvodi zaključak da su ljudi koji žive život ispunjen zahvalnošću dugovečni.


Pokazivanje zahvalnosti nas podseća na to da nam je potrebna pomoć. Mnogi ljudi nemaju osećaj da duguju nešto drugima. Ovo je naročito izraženo u Americi, gde je koncept oslanjanja na sopstvene snage deo kulture. Emons kao mogućnost čak predlaže vođenje "dnevnika zahvalnosti" u koji se može zabeležiti sve na čemu ste u toku dana zahvalni. Ova strategija može da pomogne razvoju navike zahvalnosti, a samim tim i doprinese vašem mentalnom zdravlju.

Žene više vole štrebere

Da um caruje a snaga klade valja potvrdilo je i jedno istraživanje na temu da li žene više vole mišićave muškarce ili štrebere.

Odgovor je neočekivan: frajeri koji više vremena provode u teretani nisu naročito zanimljivi damama.

Istraživanje koje je obuhvatilo preko tri hiljade pripadnica lepšeg pola otkrilo je da bi 75% ispitanica radije bile sa muškarcem koji ume nešto da popravi u kući nego sa onim koji je opterećen svojim fizičkim izgledom. Teretana, čini se, postiže kontraefekat: devet od deset dama reklo je da muškarci koji ne silaze sa spravi za vežbanje deluju na njih kao hladan tuš.

Snalaženje sa alatom ili umeće popravljanja aparata po kući je pravi magnet za žene. Naime, polovina ispitanica rekla je da ni ne razmišlja o vezi sa čovekom koji se ne razume u nove tehnologije ili majstorisanje po kući.

„Ovi rezultati su veliki udarac za sve muškarce koji redovno posećuju teretanu da bi bili što zgodniji i privlačniji suprotnom spolu. Žene možda ‘balave’ nad zgodnim frajerima poput Breda Pita i Džordža Klunija, ali kad su stvarne veze u pitanju, one bi radije bile s nekim ko zna da se snađe sa alatom i aparatima. Žene očigledno više cene muškarce koji mogu da im pomognu,“ rekao je predstavnik kompanije koja je sprovela istraživanje.