Plesom do ... snova

Tango

Tango je jedan od najfascinantnijih plesova. Poreklom sa Zapadnih Anda, tango su preneli u Novi Svet španski doseljenici, koji su se na kraju vraćali u španiju ali pod crnačkim i kreol utacijima.
O tačnom izvoru tog plesa se još uvijek raspravlja. Pretpostavlja se da vuče korijene iz Španije ili Maroka. I značenje samog imena je nejasno. Pretpostavlja se da znači bubanj, grupni ples crnaca, zabavu ili ples u paru. Prema nekim teorijama, ime je posuđeno iz afro-kubanske riječi „tangana“ ili „tambor“. Na Kubi i u Brazilu se izraz pojavio početkom 19. veka, a označavao je solo ples kojeg su izvodile žene. Tek kasnije se počeo izvoditi u paru. Rodno mjesto pravoga tanga je na zapadnoj obali La Plate, u Buenos Airesu, i zato tango imenujemo „Argentinski tango“. Priča tanga započinje s argentinskim gaučosima koji su odlazili u pune noćne klubove i molili lokalne djevojke za ples. Budući da se nisu tuširali, djevojke su kružile oko njih zabacujući glave unazad. Kako su gaučosi stalno jahali, pri čemu su koljena u savijenom položaju, taj položaj nogu su prenijeli i na ples. U argentinskom tangu se pokazuju suprotnosti muško-žensko, čvrsto-mekano, grubo-sentimentalno, a najčešće ga prati muzika violine, gitare, flaute i klavira. Zbog svog erotičnog karaktera je bio godinama zabranjen. Tango je počeo osvajati Evropu 1907. g., a prvi ga je preuzeo Pariz. U Americi ga je populizovao Rudolf Valentino. Englezi su 20-tih g. 20. vijeka argentinski tango pretvorili u standardni ples, čije su karakteristike trzaji (prvenstveno glavom), strastveni progresivni pokreti, nagla zakašnjenja i strogo odvajanje figura, nema dizanja i spuštanja. Evropski tango zahtijeva strogo podudaranje s ritmom. Fraziranje je vrlo bitno. Izvodi se u 2/4 taktu, a naglasak je na prvom i trećem udarcu.

Bečki Valcer

Muzika Bečkog valcera je elegantna, grandiozna i puna strasti. Ples je divan i pravo ga je zadovoljstvo gledati. Tvorci ovih zadivljujućih melodija bili su: Štraus, Šubert, Šopen, Čajkovski, Sibelijus i Ravel. Ovaj ples je od najstariji od svih. Njegovo ime potiče od nemačlke reči “waltzen” (okretati se) i odnosi se na okretanje nogu na klizavom parketu.

Sam ples vodi poreklo iz XII veka, od davnih davnih, starih, austrijskih narodnih igara, kada je bio poznat po imenu “Koppaldei”. Nekoliko vekova parovi su ga plesali vrteći se u krug oko iste tačke, držeći pritom jedni druge veoma blisko.

U XVI veku se iz ovog plesa razvio ples “Indler’, koji je i danas poznat bajorski narodni ples. Kasnije je iz njega proizašao ples po imenu “Deutsche” i ples “Langus”. Kod izvođenja Langusa, plesači su imali zadatak da jednu dugačku dvoranu proplešu sa što manje okreta. Vlasti su ga zabranili sve do XVIII veka. Na kraju XVIII i početkom XIX veka, ovi plesovi su se premestili u gradove i tada su ga stanovnici Beča ponovo popularizovali po imenu “Waltzer’.

U Berlinu je bio zabranjen sve do 1918-te, ali je bio prisutan na balovima u Minhenu. Njegova melodična muzika je brzo osvojila srca svih generacija, i valcer je pored balova, zadobio svoje mesto i na pozornicama. Broj obožavaoca je još više porastao kada ga je i Bečka opera predstavila. 1782-ge godine, Goethe je izdao svoju knjigu pod nazivom “Nekoliko reči o valceru”. Umesto da ga plešu na seoskim imanjima i tavernama, počeli su ga plesati u impozantnim dvoranama Beča. Skakutanje i udaranje je pretvoreno u glatke kližuće pokrete kroz prostrane, uglačane podijume.

Valcer je prošao kroz razne faze razvoja, dok je današnja verzija mešavina Bostona i raznih kasnijih varijanti valcera. Učitelj na Austrijskom dvoru, Karl von Mirkowitsch ga je uvrstio među takmičarke plesove. Zahvaljujući njemu je 1951.-te godine priznat kao standardni ples.

Engleski Valcer

Valcer, ples rođen u predgrađu Beča i u Alpskom predelu Austrije. Još u XVII veku, valcere su svirali u dvoranama Habzburškog dvora, a okretne igre su plesali seljaci u Austriji i Bavariji čak i pre tog vremena.

Do kraja XVIII veka, ovaj stari seljački ples je bio prihvaćen od strane visokog društva, i tro-četvrtinski takt se zauvek ucrtao u istoriju. Ma koliko je bio popularan, valcer je kritikovan na moralnoj osnovi, od strane onih koji su se protivili bliskom držanju i brzom okretanju. Najviše neslaganja moglo se čuti od strane starijih generacija, ali se retko spominjala činjenica da je kraljica Viktorija bila vična i ekspert za standardne plesove, kao i da je posebnu ljubav gajila prema valceru.

Na sreću, nasilna neslaganja su nestala i valcer je stvorio uzbudljivu i raznovrsnu karijeru, razvivši se danas u dva prihvatljiva oblika, od kojih oba oslikavaju glavne karakteristike plesa. Poznati su kao Engleski Valcer i Bečki Valcer.

Ranije popularni sporiji ritmovi su iziskivali da se načini i sporija, komotnija varijanta valcera. Tako je rođen spori valcer engleza, koji je vrlo brzo postao našao svoje mesto. Melodična, novija muzika, sa lirskim notama, osvojio je i mlade i stare.

Sam ples vodi poreklo od plesa zvanog Boston, koji je kod nas bio poznat po imenu francuski valcer. Da bi se Boston dobro plesao, bio je potreban izuzetan sluh i plesno umeće, tako a su samo dobri plesači uspevali dočarati lepotu ovog plesa. Iz tog razloga se nije masovno rasprostranio. 1929.-te je ovaj ples zamenjen za spori engleski valcer, koji je temeljen na pravilnoj formi i strogom ritmu. Međutim lako ga je savladati zahvaljujući njegovim ritmičnim pokretima koji se plešu uz sentimentalnu muziku. Zahvaljujući svemu tome Engleski Valcer je zadobio titulu najharmoničnijeg plesa.

Muzika: nežna, harmonična i pitoma, koja poput viska naglašava svaki prvi udarac.
Takt: 3/4
Tempo:30 bpm
Karakteristika: kretanje uz ekstremna podizanja i spuštanja.

Samba

Reci Samba, i ko neće pomisliti na Karneval u Riu?

Samba je ples afričkog porekla, prastari ples naroda, koji je pri trgovini robovima stigao do Brazila. Prvobitno se rasprostranio na obalama Brazila-Rio, Sao Paolo, Pernambuko, Bahia, Maranhao, a danas, Samba vlada nad brazilskim muzičkim životom. Njen pokretljiv, vatreni, originalni ritam obogaćuje reperoar mnogih plesnih orkestara.

Samba je najčuvenija od svih muzika koje su nastale od Afričke i Portugalske muzike u Riu de Ženeiru. U Brazilu ima mnogo vrsti Sambe; od više elegantnih koje se plešu u salonima, do divljeg nesputanog popularnog plesanja, koje se dovodi u vezu sa karnevalom. Naziv Samba potiče od Angolske reči sembe, ili religioznog ritma, i odnosi se na karakteristične pokrete kukova. Seckani, kratki pokreti simbolizuju pokrete robova u lancima.

Niko zapravo ne zna ko je prvi stvorio Sambu, ali je verovatno da je u pitanju grupa okupljena oko Tia Ciate, davne 1917.-te godine. Tada je Pelo Telefone snimio pesmu „Donga i Mauro Almeida“. I raniji snimci su bili prepoznati kao Samba, ali se ova pesma smatra prvim istinskim snimkom Sambe. Ona je izvela Sambu iz geta i prezentovala je široj publici.

1928.-te godine je Ismael Silva i grupa samba kompozitora oformila prvu školu Sambe. Oni su unapredili muzički žanr kako bi ga prilagodili da se bolje uklapa u karnevalsku paradu. U tom periodu radio je postao veoma popularan i povećao je popularnost sambe širom Brazila. Samba je postala zvanična brazilska muzika, a „Aqarela do Brasil“ prva brazilska himna u inostranstvu.

Sofisticirani umetnici kao što su Dorival Caymmi, Custódio Mesquita, Harivelto Martins, Pedro Caetana, vodili su sambu različitim putevima. Tako se ona vremenom razvila u različitim pravcima, koji su i dan danas veoma popularni na karnevalu. Jedan stil sambe je stvoren od strane belaca srednje staleži, a to je bossa nova.

Carmen Miranda popularizovala je sambu izvan Brazila putem svojih filmova, i uvela je brazilske ritmove u SAD i Evropu. Od tada samba je doživela metamorfozu, a koraci su postali više stilizovani i standardizovani.

Visoko urbanizovana područja dovela su do stvaranja prvih popularnih noćnih klubova (gafleiras), koji su proizvodili sopstveni sinkopirani stil nazvan „samba-choro“ ili „gafleira samba“. Takođe 30-tih godina nastala je i „samba de breque“- gde su koristili pauze u muzici koje su bile ispunjene govorima nalik rap-u. U Sao Paolu i Bahiji Samba je poprimila delove lokalnih kultura.

10 godina kasnije samba je ponovo bila na radiju. Uzurpirana diskom i brazilskim rokom Samba se ponovo pojavila u predgrađu Ria de Ženeira kao pagoda, nova samba, koristeći instrumente slične tam-tamovima i banjos-u. Koristio se prost govor, nalik svakidašnjem slengu.

Samba ima veoma upečatljive i raznolike ritmove koji su sastavni deo svake pesme, što obogaćuje muziku i donosi uzbuđenje prilikom slušanja. Često se naziva i kao "južno-američki valcer", jer sadrži podizanje i spuštanje, što su pokreti vični valceru.

U Evropu je Samba stigala dvadesetih godina, ali nije odmah postala popularna zbog tada valdajuće Čarlston groznice. Za svoje mesto se izborila tek u ’50-tim godinama, a među takmičarske plesove su ga uvrstili 1959.-te godine.

Rumba

Rumba je ples Kubanskog porekla. Njeno ime Rumba potiče iz XIX veka gde se opisuje kao strastveni zavodljiv ples, gde devojaka izazovnim pokretima kukova zavodi svog muškarca. Sama reč Rumba znači ples, slavlje.

Rumba predstavlja čitavu porodicu ritmova, jednako kao i stil plesanja. Son, Danzon, Guagira, Guaracha i Naningo su sve Rumba plesovi. Rumba predstavlja kombinacju afričkih ritmova i španskih melodija. Potiče iz Afrike i dolazi na Kubu i u Novi Svet u XVI veku tokom dovoženja robova iz Afrike. Izvorni narodni ples Rumbe predstavlja seks pantomimu između muškarca i žene. Koristi stakato ritmove i bubnjeve koji naglašavaju energične pokrete plesača.

Ples se najviše razvio na Kubi, iako su se slični pokreti pojavili i na nekoliko drugih Karibskih ostrva. Tačno značenje stila se pomalo razlikuje na svakom ostrvu. Kubanska rumba je osnova za Mambo i Cha cha.

Rumba je prvo stekla popularnost na Havani osamdesetih godinama. Sa tako snažnim seksualnim prizvučjem, Rumba je često bila potiskivana i zabranjivana, jer je smatrana kao blud i potencijalna opasnost. Tokom godina zabrane kabaretska Rumba je postala popularna, a ujedno je bila i društveno prihvatljiva. Postavljeni su razni kabaretski komadi koji su često sadržale plesanje Rumbe.

Rumba je prvi put stigla u SAD 1913.godine, a doneli su je Lew Quinn i Joan Sawyer. Tokom dvadesetih godina interesovanje je bilo malo, sve do1929. kada je Xavier Cugat oformio Latin American Style orkestar. On i njegov orkestar svirali su širom zemlje i pojavljivali su se u nekim od prvih zvučnih filmova. Do kraja tridesetih postali su najbolji latino orkestar tadašnjice.

Big Bend varijanta rumbe je skoro duplo brža i prvo je bila popularna u SAD tokom 1930-tih. Ova vrsta plesa se ponekad nazivala Rhumba sa h.

Tridestih godina dolazi Rumba u Evropu. “The Peanut Vendor” je prvi Rumba slager koji osvaja i ovaj kontinent. U pocetku je ritam bio brzi, tek kasnije je zamenjen za sporiji.

1935.-te godine, George Raft je igrao ulogu suave plesača u filmu "Rumba", mjuzikl u kojem je junak napokon osvojio ljubav voljene (Kerol Lombard) kroz njihovu uzajamnu strast prema plesanju.

1940-tih godina je Son bio popularan ples srednje klase na Kubi- sporija i prefinjenija verzija izvorne rumbe. Sporiji stil je i Danzon, ples bogatog Kubanskog društva, u kojem su se plesali veoma mali koraci. Dame su plesale veoma nežne pokrete kukovima, dok su istovremeno savijale i opružale kolena, što je bilo veoma seksi! Neki plesači kažu da su ovo najerotičniji latino plesovi. Son Montuno, vrsta Son-a ali sa više truba i klavira, postao je krajnji izraz Kubanizma.

1990-tih Gypsy Kings-i spojili su Rumbu sa Flamenkom.
Tako se Rumba mešala tokom vremena, stvorila sebi poštovanje, zadobila današnju formu, a među takmičarske plesove su je uvrstili 1964.-te. Rumba je osnova za dobro latino plesanje i pomaže da izoštrite svoj osećaj za ritam, tajming i kontrolu muzike.

Njena muzika je: nežna, prijatna, spora, sinkopirana, povučena, suzdržana. Osim na klasičnu plesnu muziku, ona se može plesati na nekoliko pop pesama.

Argentinski Tango

Zlatno doba ovog plesa su kasne 40-te i rane 50-te, kada se postepeno iz javnih kuća Buenos Airesa polako probija do elegantnih Pariških salona. Smatran je kao“ples plesača“, i njegov jedinstven ritam omogućuje odličan trening za tajming i tehniku stopala, kao i izgradnju osnova za svaki ples.

Od nedavno je postao izuzetno popularan ples, delom kroz interpretaciju slepog plesača u filmu „Scent of a Woman“, sa Al Pacinom u glavnoj ulozi, i kroz razne mjuzikle koji predstavljaju Tango: „Tango Argentine“, „Tango x 2“ i „Forever Tango“

Argentinski Tango je intenzivno intiman, kako ga plesači često plešu obraz do obraza, upliću svoje noge na vrlo komplikovan način što odaje izuzetno senzualan efekat.

Salsa

Poreklo Salse pronalazimo u istoriji društva Latinske Amerike i Kariba. Ono što danas podrazumevamo pod Salsom, jeste proizvod viševekovnog muzičkog i kulturalnog uticaja. Značenje reči „Salsa“ jeste pikantno ljuti sos, ukus, začin što se zapravo odnosi na mešavinu različitih ritmova. U početku ovaj izraz se odnosio na ritam, ali je kasnije i sam ples poprimio ovaj naziv.
Ono što danas nazivamo Salsom, rodilo se 60-tih godina. Ovo je bio period pun konflikta, kada je puno kubanskih i Porto Rikanskih emigranata stiglo u Nju Jork. Oni su postali niži stalež ali su se borili da sačuvaju svoju kulturu i nasleđe. Njihova zajednica je sačinjavala takozvani „Spanish Harlem“.
Pojavom Bitls-manije i pop muzike koja je tada bila u usponu, karibska muzika se našla u senci, ali krajem 60-tih godina su se pojavili novi zvuci i ideje, koje su se pomešale sa muzikom crnaca, rok muzikom i afričkim folklorom. Još jedna novina je bila ta, što su uveli nove instrumente (električnu klavijaturu), tako da je muzika izgubila na originalnoj čistoti, ali je istovremeno dobila jedan grublji, buntovnički, ritmičan zvuk.

Salsa je zapravo, na jedan poseban način plesan Mambo. Ova dva plesa su vrlo slična ritmički, u koracima i atmosferi koju odaju. Razlike se najviše ispoljavaju u naglašavanju ritma, i u tome što je Salsa u svojim figurama i koracima više zadržala autentičnost.
Prava Salsa je spontana i komplikovana muzika, a sam ples je vrlo pikantan, veseo, vatren i poletan. Njegov ritam može biti spor ili jako brz. Tokom nastanka razvila su se dva različita stila, kubanski i porto rikanski stil.

Ime kubanske Salse je u originalu „Casino“, kako ga i da danas zovu na Kubi, Majamiju i na mnogim drugim mestima. Kubanska Salsa je predak svih današnjih stilova Salse. Njeno glavno obeležje je stilizovano prikazivanje svakodnevnih dešavanja. Tokom vremena se razvila iz plesa verskih rituala, u ples, koji se pleše u paru. Današnji istoričari plesa ga zovu „plesom bez pravila“ jer je svaki pokret dozvoljen, i sam ples proizilazi iz unutrašnje slobode plesača, i prirodnih reakcija na ritam.
Porto Rikanska Salsa se pojavila posle „Casino“-a. U 50-60-tim godinama, otvaranjem velikog broja plesnih klubova, pojavila se potreba osnivanja jednog novog, plesa koji će zameniti, tada postojeći, pomalo nesređen ples „Casino“. Tako su osmislili osnovnovni korak, pozajmljen od Rumbe i Mamba, koji se provlači kroz svaku figuru ovog plesa. Naime, da bi se Salsa mogla plesati širom sveta, morali su ga staviti među jedinstvene korake i ritam. Kasnije je ovaj „ples sa pravilima“ imao i povratni uticaj na svoje rodno mesto Kubu, gde se iz njega razvio grupni kubanski ples, Rueda De Casino (parovi formiraju krug, a vođa objavljuje svaku sledeću figuru).
Ralika u podučavanju Salse po raznim školama, gotovo da i nema, obzirom da se ples sastoji od osam osnovnih figura. Razlike među stilovima proizilaze iz različitih tehnika koraka, okreta, držanja tela, i upotrebe „Cross Balance“-a. „Cross Balance“ figure izjednačavaju pokrete kukova sa pokretima ramena i ruku suprotnih pravaca. Ova tehnika se uči samo u najboljim školama Salse. Kreativnost Salse proizilazi iz njegove transponacije, sto omogućava povezivanje osam osnovnih figura u bezbroj kombinacija. Pod transponacijom podrazumevamo kada plesač zadržava osnovnu strukturu figure ali ga ulepšava sa različitim elementima.

Mohiniatam,klasicni indijski ples

U prevodu oznacava ples lepe zene,vile,koja privlaci ljude...
Ovo nije ples zavodjenja,vec transformacije.Verovanje je da se sam Visna prerusio u zenu,Mohini,s namerom da ubije Bhasmasura.
Predstavlja koncept muskog i zenskog u jednom.
Pretezno je solisticki,ali se izvodi i u grupama.

Flamenco

Flamenko je pre svega potraga za što savršenijim načinom da se izrazi svaka, i najfinija, nijansa osećanja; potraga za slobodom, za samim sobom, za smislom. Flamenko je skup životnih pejzaža naslikanih pomoću plesa – od euforije koja preplavljuje svaki nerv do depresije, besa, pa nazad do nežnosti i senzualnosti. Definicija ne postoji. Jedino potpuno individualna emocija kroz koju se uči kako se osećati dobro u svojoj koži, i biti u skladu sa samim sobom.

A priča o flamenku, još uvek maglovita, potiče od španskih Cigana (Flamenkosa) iz Andaluzije, koji su ga nazivali ,,Canto Gitano`` (ciganska pesma), iako su uočljivi i jevrejski i mavarski, kao i indijski uticaji. Pesma je srž flamenka, uz ,,baile`` - igru. Tekst pesama, kao i melodiju, a potom i ples, prate prepoznatljivi ritmovi i akordi. Muški ples najvećim delom karakteriše lupanje potpeticama, a ženski graciozni ili temperamentni pokreti, posebno ruku i šaka. Ples i pevanje najčešće prati gitara, tapšanje, pucketanje prstima, uzvikivanje, perkusije, kao i kastanjete, koje i plesači mogu svirati tokom igre. Od rekvizita, koriste se i marama i lepeza.

Paso Doble

Paso Doble je živahan teatralan španski ples, razvijen u Francuskoj. Paso Dobl u bukvalnom prevodu znači "dvokorak", pa se uvek pleše u duplom taktu (npr. 4/4 taktu).

Ples je zasnovan na konceptu borbe sa bikovima. Koriste se scene iz borbi sa bikovima, kao i muzika koja se pušta tokom borbi za vreme matadorovog ulaska u arenu (paseo) ili tokom prolazaka neposredno pre ubistva (faena). Muškarac igra matadora, a žena je ponekad njegov plašt (cappa), a ponekad i sam bik.

Ovo je ples gde muškarac stvarno ima svoju predstavu. On pleše ponosno, uspravnih leđa, zabačenih ramena, i uzdignute glave. Njegovi koraci su oštri, progresivni i izvode se po principu peta-stopalo, u obliku marša. Okvir je širi, držanje je čvršće, i za razliku od većine latino plesova ima veoma malo ili nimalo pokreta kukovima. Žena igra manje značajnu ulogu – uglavnom simbolizuje njegov plašt. Ona se kreće se lepršavo po podijumu zajedno sa muškarcem, oko zamisljenog bika, a njihovi pokreti su prožeti elementima Flamenka i podsećaju na borbu u areni. Ples kulminira kada čovek ubija bika – u pitanju je jedan od najdramatičnijih plesova koje ćete ikada videti.

Paso Doble je veoma koreografski ples, koji se uglavnom pleše na takmičenjima, pre nego kao društveni ples. Muzika je nastala od Espana Cani (španskog ciganskog plesa), koji ima pauze na tačno određenim mestima tokom pesme.

Paso Doble se uči tek nakon određenog vremena kada se savladaju jednostavniji plesovi.
Svoju današnju formu je dobio u Francuskoj, a među takmičarske plesove je uvršten 1959-te godine.