Emocionalna iteligencija

О eмоционалној интелигенцији

У појмовном одређењу емоционалне интелигенције сусрећемо се са три појма: афекат, емоције и расположења, које ћемо ради јаснијег разумевања дефинисати.

Афекат покрива широк распон осећања које људи доживљавају. То је појам који обухвата и емоције и расположења. Емоције представљају осећања која су усмерена према некоме или нечему, док расположења представљају осећања мање набијена од емоција и није им неопходан контекстуални подражај (песимизам, оптимизам, меланхолија, озлојеђеност, потиштеност, анксиозност). Емоције су реакције на одређене догађаје, а не особина. “Емоције су организовани одговори који прелазе границе многих психолошких подсистема, укључујући физиолошки, когнитивни, мотивациони и искуствени подсистем. Најчешће се јављају као одговор на догађај, било спољњи или унутрашњи, који има позитивно или негативно значење за особу” (Salovey и Mayer, 1990).
Дакле, осећања или емоције јављају се у односу на догађаје и промене које смо ми прихватили као важне. Шта је нама важно а шта мање важно, зависи од усвојене матрице – шеме или обрасца прихваћених вредности. Хијерархија усвојеног вредносног система диктираће наше одлуке и реакције. Што смо некој вредности придали већи значај, тј. што смо је рангирали више према врху, то ће догађаји који су везани за ту вредност у нама изазвати снажнија осећања. Догађаји који афирмишу нама важну вредност, изазиваће у нама пријатна осећања: радост, усхићење, срећу. Ако догађаји угрожавају усвојене вредности осећаћемо непријатност или бол. Без формирања вредносног система и личне процене, емоције не могу да се јаве. Усвојене вредности различите су код људи. Некоме је важна љубав партнера док неко више вреднује пословни успех.
Емоције нас покрећу да нешто учинимо, променимо, превазиђемо, изградимо другачији однос, поново проценимо или прихватимо. Оне нас упућују на стално прилагођавање новим условима.

Расположења, с друге стране, нису усмерена на објекат. Емоције се могу претворити у расположења када се изгуби фокус на контекстуални објекат. Запослени се може наљутити на менаџера што му је упутио критику због начина како се опходио с клијентом. Запослени осећа емоцију (љутњу) према менаџеру, али је не исказује због страха од менаџерове реакције. Ако запослени, током наредних дана и даље буде осећао општу потиштеност тада говоримо о преласку емоције љутње у опште расположење потиштености. Расположења представљају генерална стања осећања која не морају бити непосредно везана за поједине стимулусе и нису довољно интензивна да би нарушавала текући мисаони процес (Clark & Isen 1982, Thauer 1989), док су емоције везане за конкретне догађаје и довољно су интензивна да могу нарушити мисаони процес (Frijda 1993, Simon 1982). Међутим, Watson i Tellegen (1985) сматрају да је расположење истоветно емоцији. Расположење је, једино, слабијег интензитета и дужег трајања од оригиналне емоције, наводе аутори. Ипак је превагло становиште да се ради о сложенијим разликама. Разлике се примећују у доживљајним карактеристикама, факторима који их изазивају и последицама по понашање (Isen, 1987; Morris, 1989). Тако Salovey и Rodin (1985) наводе да много више различитих когниција, објеката и доживљаја може изазвати расположења. Исти аутори тврде да расположења не морају бити повезана с физиолошким променама. Наглашавајући разлике у последицама на понашање Mayer и Volanth (1985) наводе да расположења ангажују различите системе, па осим хормоналног, укључују фацијално-експресивни, постурални и когнитивни. Такође, расположења потичу шири распон афективних и когнитивних одговора, па за разлику од емоција не доводе до ограниченог и стереотипног склопа реакција (Morris, 1989). Будући да не окупирају пажњу тако интензивно као емоције, не доводе до дезинтеграције и ометања тренутног понашања. Од различитих дефиниција најопштија је она која појам расположења одређује као “прожимајуће неспецифично, дуготрајно и мање интензивно емоционално стање” (Kardum, 1994). Расположења су често (ипак не увек) описана у терминима њихових основних димензија (пријатно или непријатно), док се емоције третирају у њиховим дискретним облицима (љутња, страх, радост.. Plutchik 1994). Данас се зна да емоције и расположења представљају диспозиције за акције. Расположења оријентишу запослене не само према типу, већ и према квалитету акције која се предузима.

Појам “емоционална интелигенција” први пут се у академском контексту појавио 1985. године, у наслову докторксе дисертације Wayn Paynes (1). Ипак се сматра да су научници Peter Salovey са Универзитета Yale и John D. Mayer са Универзитета New Hempshire први покушали да га операционализују. Они су у складу са научном методологијом развијали моделе и инструменте за процену ЕИ. У ту сврху су креирани тестови с потребним метријским карактеристикама подстичући многобројна истраживања. Неки аутори употребљавају и друге термине када говоре о истом склопу вештина и способности, стога у литератури сусрећемо појмове као: емоционални квоцијент (нпр. Goleman, 1995), емоционална писменост (Goleman, 1995.; Dulewic i Higgs, 2000), емоционална компетентност (Dulewic и Higgs, 2000).
Емоционалну интелигенцију су дефинисали као ,,способност праћења и разликовања сопствених и туђих осећаја и емоција, и коришћења тих информација као водича за мишљање и понашање,, (Salovey и Mayer, 1990). Модел структуре таквих процеса укључује: а) процену и изражавање емоција код себе и код других, б) регулацију емоција код себе и других и ц) употребу емоција у сврху прилагођавања.
Сами аутори сматрају да ова дефиниција наглашава само опажање и регулацију емоција, те да је испустила размишљање о осећањима. Исти аутори стога предлажу ревидирану дефиницију, према којој "емоционална интелигенција укључује способности брзог запажања процене и изражавања емоција; способност увиђања и генерисања осећања која олакшавају мишљење; способности разумевања емоција и знање о емоцијама; и способност регулисања емоција у сврху промоције емоционалног и интелектуалног развоја" (Salovey и Mayer, 1997). У сажетијем виду, три аутора емоционалну интелигенцију дефинишу као способност опажања, асимилације (2), разумевањаи управљањаемоцијама. (Mayer, Caruso и Salovey 2000).

Укратко дефинисана, емоционална интелигенција је способност да се опазе емоције, да им се приђе и да се изазову, како би помогле процесу мишљења. У бити, емоционална интелигенција описује способност да се ефикасно одржава веза између емоција и мишљења, да се употребе емоције како би се олакшало расуђивање и да се интелигентно расуђује о емоцијама (Mayer и Salovey, 1997). George (2000) даље наводи да се емоционална интелигенција усредсређује на меру у којој когнитивне способности појединца добијају информације од емоција и на меру у којој се управља емоцијама(3).

Према Големану емоционалну интелигенцију чине некогнитивне способности, компетенције и вештине које утичу на способност особе да се носи са захтевима и притисцима околине. Емоционална интелигенција се делом стиче генетским наслеђем, али значајним делом и учењем. Многи аутори сматрају да је потребно што раније отпочети са овладавањем бројним емоционалним вештинама.

Емоционална интелигенција у партнерским и породичним односима

Soulwork Systemic Coaching сугерише да љубавно партнерство али и породицу треба посматрати као емоционални систем. Сваки систем настоји да одржи равнотежу. Међутим, када неки делови не функционишу, други делови настоје да преузму његову функцију, како би заокружили фунционалност система. Тако је и у породици, деца су најосетљивији и најпријемчивији чланови. У већини породица још увек је присутно много нездравих образаца и терет наметнуте кривице. Када осете да је породична равнотежа поремећена деца, свесно или несвесно преузимају ствар у своје руке. Они покушавају да одрже породични склад својим проблематичним понашањима, најчешће оним које породица потискује или оштро забрањује. Тиме деца преусмеравају родитељску пажњу и активности са родитељског конфликта или удаљености на кохезивни фактор – а то су деца за оба родитеља. Забринутост за дете повезује родитеље, буди им сећања на љубав која је постојала, на блискост, на заједништво као предуслов за дечије здраво израстање.
Родитељи, врло често не примећују нездраве породичне матрице, све док се оне не манифестују у понашање детета. И тада родитељи често прибегавају игнорисању или оправдавању понашања, све док озбиљна криза или спољна интервенција не уплаши родитеље. Први разлог оваквих породичних констелација је незнање, али и стид од етикетирања, јер је у нашој култури срамно имати емоционалне проблеме.

У чему се састоји здраво понашање емоционално интелигентних родитеља у породици:

Здрав и зрео родитељ способан је да носи одговорност за своја осећања, мисли и понашање, па од детета не очекује да с њим дели ту одговорност. Здрав и зрео родитељ пружа детету подршку у одрастању и стварању сопствене личности, а када одрасте у одвајању и изградњи самосталног животног пута. Дечија потреба за поверењем тј. веровањем важним одраслим особама уско је повезана са потребом да волимо и будемо вољени, стим разлогом активираће се многи обрамбени механизми како би наставили да волимо блиске особе. Ова потреба је уједно узрок многобројним траумама и ограничавајућим уверењима. Уверења се стварају да би наставили да верујемо родитељима и одржали с њима однос који нам обезбеђује преживљавање. Зрео родитељ и здраво дете требају да изграде атмосферу у којој једно друго виде као зрела и одговорна бића.
Дечији развојни период од 2 - 5 године веома је осетљив. Незрели родитељи греше када говоре детету лоше једно о другоме. Детету је тешко да поднесе тај емоционални конфликт. Тада дете ствара јаке одбрамбене механизме на нивоу идентитета - стварањем више маски, тј. лажних делова личности који су често супростављени, јер је сваки део личности покушавао да задовољи - и воли - једну од сукобљених важних особа. Када се одрасли препуцавају преко детета, уверавајући га да су у праву, дете остаје збуњено и застрашено. У детету тада може да се пробуди доживљај несигурности и неповерења од људи и окружења – чак и самог себе. Нека од те деце, и у одраслом добу не успевају да верују никоме - а нека одрасту у поводљиве особе који без икакве провере верују свакоме осим самима себи. Ово је још једна потврда да је у породици подједнако потребна едукација емоционалне интелигенције деци колико родитељима. Партнери једно у другом треба да препознају поштовање, дивљење, љубав и тако изграђују поверење, подршку и подстицај. Да би успели да воле и буду вољени партнери морају да схвате да је партнерство живи енергетески систем. Да би се тај систем одржао потребно је константно емоционално усаглашавање. Партери из дана у дан усаглашавају своје вредносне системе обезбеђујући усаглашавају емоционалних одговора. Емоционална интелигенција омогућава партнерима да препознају, однегују и одрже плам љубави.

Емоционална интелигенција у родитељству

Породица представља прву радионицу емоционалног учења, стога је важно стално развијати програме за усавршавање вештина емоционалне интелигенције деце, али и родитеља. Сви родитељи природно желе да им деца буду сигурна и срећна, да су поштована и прихваћена. Али, само неки родитељи успевају у томе. Родитељима је потребна вештина како би жељене идеје свакодневно спроводили у дело. Родитељи су суочени с конкретним проблемима који изискују конкретна решења. Ниједан родитељ добровољно не жели да своје дете учини плашљивим, срамежљивим, агресивним или неприступачним. Ипак, многа деца попримају баш такве карактеристике. Деца безуспешно покушавају да изграде осећај сигурности и самопоштовања. Родитељи желе да им деца имају самопоуздања, а она показују несигурност; желе да буду љубазна, а она изражавају непристојност; желе да буду прибрана, а она изражавају анксиозност и агресивност, желе да буду задовољна и срећна а она то најчешће нису. Треба започети питањем да ли су родитељи остварили поменуте жеље. Будући да родитељи, углавном, за своју децу желе оно што сами нису постигли, едукацију емоционалне интелигенције треба усмерити подједнако на децу и родитеље.
Развојем емоционалне интелигенције деци се омогућава да израстају слободно, да мисле, одлучују и осећају самостално, да своје понашање усклађују са својим осећањима. Емоционална интелигенција им омогућава да израстају у самостална бића која успевају да избегну замку колективизма - да раде оно што сви други мисле да треба да се ради. Учећи децу да осећања имају значај и вредност у процесу доношења одлука, истовремено их учимо да је срећа врло лична категорија.
Негујући емоционалну интелигенцију деца израстају уздрава и самопоуздана бића и независне личности. Наравно да је то плод исправног родитељства јер то могу само деца која у кући осећају сигурност, подршку и здрав подстицај. Сигурност код деце се јавља само ако родитељи стално не пресуђују, критикују, исмевају неспретност, ниподаштају, већ испољавају емоционалну подршку, поверење у поступке детета, пружајући подстицај његовим развојним изборима. Емоционално интелигентни родитељи исказују важност деци - поштовање давањем похвала и прихватањем мишљења своје деце. Емоционално здрава деца задовољнија су и успешнија, показују боље резултате у школи, на факултету (јер су проблеми са учењем већим делом емоционалног порекла), у понашању показују већи степен самопоштовања и самопоуздања, исказују већу способност одупирању притиску групе вршњака, лакше решавају конфликте, благонаклона су и добронамерна - ретко склона насиљу тј. боље управљају својим укупним понашањем.