Srecna slava Majstorice
Nije na odmet da se podsetimo
Po hrišcanskom predanju, Sveti velikomucenik Georgije (takode Sveti Ðorde) bio je rimski vojnik poreklom iz Male Azije a kasnije hrišcanski svetitelj. Sveti Georgije je jedan od svetaca koji se najviše slave u pravoslavnoj crkvi, medutim, takode se slavi i u katolickim zemljama. Ovekovecen u prici gde ubija aždaju, slavi se u Kanadi, Kataloniji, Engleskoj, Etiopiji, Gruziji, Grckoj, Crnoj Gori, Portugalu, Srbiji, kao i u gradovima Istanbulu, Ljubljani i Moskvi. Takode je svetac zaštitnik velikom broju profesija, organizacija i bolesnika.
Prema predanju, roden je 275/280. godine u maloazijskoj oblasti Kapadokiji, u bogatoj i uglednoj hrišcanskoj porodici. Otac mu je bio vojni oficir. Još dok je bio dete, njegov otac je stradao za Hrista, pa se nakon toga, mali Ðorde preselio sa majkom u Palestinu, na majcino veliko i bogato porodicno imanje, gde je dobio dostojno obrazovanje.
Izrastao je u lepog, snažnog i hrabrog mladica, pa su ga kao takvog uzeli u vojsku, gde se brzo istakao svojom hrabrošcu i bojnim zaslugama. Napredovao je naglo, od obicnog vojnika do tribuna, da bi ga, vec u njegovoj dvadesetoj godini, licno car Dioklecijan proizveo u cin komita tj. vojvode (najstariji vojni cin, kojim se postaje i carev savetnik).
Za vreme cara Dioklecijana organizovan je najveci progon hrišcana, 303. godine, deseti po redu. Videvši da je otpocelo nemilosrdno istrebljavanje hrišcana po celoj zemlji, Georgije podeli sva svoja blaga siromašnima i oslobodi svoje robove. Isto uradi i u Palestini, pustivši sluge, zavešta siromašnima imanja i bogatstva.
Ðordu je ovo teško palo i na jednom saboru je govorio protiv ovakvog odnosa protiv hrišcana i o njihovom daljem progonu. Tom prilikom je izašao pred cara i odvažno ispovedio da je i sam hrišcanin. Sav besan, car naredi vojnicima da ga zatvore u tamnicu.
Po carevom naredenju, vojnici su položili Georgija na zemlju, zabili mu noge u klade, a na grudi mu postavili veliki, teški kamen. Tako pritisnut, u velikim bolovima, docekao je jutro, kada ga je posetio car, ocekujuci da ce posle ovih muka Georgije da se odrekne vere. Medutim, Georgije je jasno i glasno odbio da se odrekne svoje vere.
Car tada naredi da se donese veliki tocak za mucenje, sa daskama prepunim velikih eksera, udica, noževa, maceva. Vezan za takav tocak dok se tocak sa njim okretao, to je trajalo dok mu celo telo nije bilo u ranama.
Sa tocka su ga odvezali, misleci da je mrtav. Kada su se uverili u suprotno, car naredi da Georgija zakopaju u negašeni krec tako da mu je samo glava bila van zemlje, i tako ga ostave tri dana da sagori. Nakon tri dana, kada su ga otkopali – uvideše da je i dalje živ.
Mucenja su, po naredenju cara, nastavljena. Car odluci da pozove najveceg madionicara u carstvu, po imenu Atanasije, i njime savlada Georgija. Atanasije se odazva caru i pripremi dva napitka – jedan, od koga bi Georgije trebalo da se pokori caru, a drugi smrtonosan. Car naredi da silom napoje Georgija prvim napitkom, a pošto se Georgije nije pokorio, onda naredi da mu se da i drugi, smrtonosni napitak. Svi stadoše zapanjeni kada Georgije opet osta živ.
Na savet nekih dvorana, car je tražio od Georgija da se pokloni pred kipom boga Apolona da bi mu poštedeo život. Silan svet se skupio u hramu da vidi kako ce Georgije da se odrekne Hrišcanstva. On je prišao statui Apolona i prekrstio je, našta se statua srušila, a sa njom i sve druge statue u hramu. Videvši to žena cara Dioklecijana, carica Aleksandra viknula je: "I ja verujem u Boga koji Ðordu daje toliku snagu."
Car Dioklecijan najzad izda naredenje da se odrubi glava, i Georgiju i carici Aleksandri.
Vojnici povedoše Georgija i Aleksandru na gubilište, van grada. Malaksala i slaba carica Aleksandra, na putu do mesta pogubljenja, zamoli vojnike da malo odmori i tu na gubilištu izdahnu, pre posecenja.
Stigavši na gubilište, Georgije stade na odredeno mesto i pomoli se. A onda, Georgije položi svoju glavu, i bi posecen dana 23. aprila (tj. 6. maja po novom kalendaru) 303. godine.
Prema zaveštanju telo Georgija preneto je u Lidiju, a na njegovom grobu kasnije je podignuta crkva. Po crkvenom ucenju 16. novembar je dan kada je obnovljen hram svetog Velikomucenika Georgija u Lidiji, gde je položeno njegovo telo – i Srbi ga proslavljaju kao praznik pod imenom Ðurdic.
Malo šta se, zaista pouzdano, zna o njegovom životu. U ikonografiji Pravoslavne crkve, Sveti Georgije je još od 7. veka prikazivan kao vojnik (bez konja, u stojecem stavu) i sa kopljem ili macem.
Od 9. veka se pojavljuje još jedan prikaz Svetog Georgija – na konju, u vojvodskom odelu, kako kopljem ubija aždaju. Malo dalje od njega stoji jedna ženska prilika u gospodskom odelu. Smatra se da aždaja koju ubija svetac simbolizuje mnogoboštvo. Žena koja je na ikoni je carica Aleksandra i ona, kako se veruje, predstavlja mladu hrišcansku crkvu.
Prikaz Svetog Georgija koji ubija aždaju je zasnovan na popularnoj legendi hrišcanske mitologije - " Georgije i Aždaja".
Zabeležena su brojna cuda koja su se dogodila na grobu svetog Georgija kao i njegova brojna javljanja u snu i na javi mnogima koji su njegovu pomoc tražili.
Kult Svetog Georgija se zaceo dosta rano. Na mestu njegovog groba u Lidiji, za vreme vladavine cara Konstantina I (306-337), podignut je hram njemu posvecen.
Tokom 4. veka, kult Svetog Georgija se iz Palestine proširio na celo Istocno Rimsko Carstvo. U 5. veku se kult ovog sveca proširio i na Zapadno Rimsko Carstvo. 494. godine, Georgije je proglašen za sveca, od strane Pape Gelasijusa Prvog (492–496).
Hram Svetog Georgija u Lidiji je srušen 1010. godine ali su ga Krstaši obnovili. Godine 1191. i tokom Treceg krstaškog rata, hram je ponovo uništen, od strane islamskih snaga sultana Saladina.
Posle krstaških ratova u 12. veku, kult Svetog Georgija je prenet u Englesku. Za vreme kralja Edvarda III od Engleske, koji je 1348. osnovao viteški red Gartera, Sveti Georgije je postao i zaštitnik Engleske države.
Sveti Georgije ili na katalonskom Sant Ðordi (katal. Sant Jordi), takode je svetac zaštitnik španske autonomne pokrajine Katalonije. Slavi se po novom kalendaru, 23. aprila. Obicaj je da na taj dan muškarci ženama poklanjaju cvet, a žene muškarcima knjigu. Zato na taj dan knjižare iznose prodaju knjiga na ulice i sa popustima.
Veoma je slavljen kod Srba, i najcešce ga nazivaju Sveti Ðorde ili Sveti Ðurad. Mnogi ga slave kao krsnu slavu.
Srpska pravoslavna crkva ga slavi dva puta godišnje. Glavni praznik je Ðurdevdan i praznuje se 6. maja po gregorijanskom kalendaru (23. aprila po crkvenom), a drugi je prenos moštiju i obnovljenje Hrama Svetog Georgija - Ðurdic, koji se slavi 16. novembra (3. novembra po crkvenom). Na ikoni vezanoj za Ðurdevdan je sveti Georgije prikazan na konju kako ubija aždaju. Drugi prikaz je sveti Georgije kao vojnik sa kopljem u ruci. U našem narodu se ovakva predstava zove Ðurdic i vezana je za slavu Ðurdic.
Posveceni su mu mnogi manastiri, medu kojima najpoznatiji manastir Ðurdevi Stupovi.
Sveti Georgije je poštovan kao zaštitnik mnogih država i gradova u Evropi. Poštovan je i kao zaštitnik konjice, vitezova i viteštva i krstaških pohoda.
Proslavljaju ga Grci, Rusi, Bugari, Srbi, Englezi, Francuzi, Nemci, Italijani, itd.
Novi Hram Svetog Georgija je podignut na mestu starog 1872. godine i postoji još uvek.
Uto Dec 21, 2010 3:11 am
