Roditeljstvo

RODITELJSKA ZAKLETVA

Svečano obećavam da ću:

• Misliti o sebi kao roditelju. Ja nisam samo nečiji prijatelj, nečiji radnik, nečije dete... Ja sam i roditelj. To je možda i najvažnija uloga koju imam.

• Pokušavaću da svoje dete razumem i podržim. Ono nema nikoga osim mene. Tek kasnije će vršnjaci biti značajni u njegovom životu, ali čak i tada, ja ću uvek biti njegov roditelj. Drugog tatu ili mamu nikada neće naći.

• Kontrolisaću svoje ambicije i negovati njegove. Moje dete ne mora i ne treba da bude isto kao ja. Ono treba da ima sopstvene snove i želje.

• Razgovaraćemo, dogovaraćemo se, pregovaraćemo. Komunikacija će uvek biti način našeg razumevanja i osnova poverenja

• Kažnjavaću ga (kad god moram) uvek radije glasom i rečima nego udarcima.

• Izvršavaću obećanja koja mu dajem. Zato ću biti oprezan sa onim šta obećavam.

• Dozvoljavaću mu pravo na grešku. Često zaboravim da je moje dete samo – dete. Ono se tek razvija i uči na svojim greškama. Neophodno je da toga budem svestan.

• Negovaću njegovo samopouzdanje. Pohvaliću ga kad god mogu, ne samo za postignute rezultate već i za uloženi trud.

• Poštovaću njegovo mišljenje. I meni je, u mom detinjstvu bilo veoma važno da me roditelji saslušaju i uvaže ono što imam da kažem. To je važno i mom detetu.

• Upoznaću svoje dete sa njegovim pravima. Biću prva osoba koja će ta prava u njegovom životu i poštovati. Moje dete ima pravo na život pun prava.

• U svakom uzrastu, moje dete će osim prava imati i svoje obaveze. One će ga usmeravati i podsticati dalji razvoj.

• Stalno ću podsećati svoje dete koliko ga volim. Iako verujem da ono to zna, važno je da mu to govorim i pokazujem. Tako ću dodatno negovati naš odnos a ono će odrastati sa uverenjem da u meni ima podršku.

• Pokušaću svom detetu da omogućim i koren (osećanje doma, sigurnosti, porodice...) i krila (slobodu da istražuje u spoljašnjem svetu kako bi naučilo da se bori, gubi i pobeđuje... jer ima gde da se vrati, u sigurnost svog doma i porodice)

VERA U DETE


- vaša očekivanja od deteta ne smeju biti preambiciozna i iznad njegovih postignuća. Sa druge strane, ne smeju biti niti previše niska jer onda dete neće biti motivisano da se trudi.

- Pojedina deca se boje neuspeha, nekima nedostaje roditeljskog podsticaja a poneka veruju da nisu sposobna, tj. imaju manjak samopouzdanja. U sva tri ova slučaja upravo roditelji mogu pravilnim usmeravanjem deteta uticati da ono razvije svoje potencijale.

- Individualne razlike u sposobnostima dece su veoma velike. Možda vaše dete nema sposobnosti da postane sportski šampion ili svetski poznati komopozitor. Ovakav uspeh zavisi i od talenta, uloženog rada, velike ambicije, pa čak i od srećnih okolnosti. Međutim, ako ste vi kao roditelji svesni realnih sposobnosti vaše dece, uspete da ih podržite u njihovom ostvarivanju – ono će postići svoj lični maksimum.

Pokažite veru u svoje dete. Na ovaj način ćete uticati na njegov razvoj i motivisati ga da ulaže maksimalan trud u svaku aktivnost kojom se bavi.

Posebno je važno kako se ophodite prema detetu kada ono posustane ili ne pokaže odgovarajuće rezultate. Na primer, umesto da kažete: Znao sam da to ne možeš, da si mene slušao ne bi ni pokušavao, glup si (mali, trapav, nesposoban...) si ti za to... Ti nikada nećeš biti kao tvoja sestra (kao brat, kao najbolji učenik u odeljenju, kao ja kada sam bio u tvojim godinama...) i sl. radije ohrabrite dete rečenicama kao što su:

Sledeći put će biti bolje... Znam da ćeš uspeti... Svakome se dogodi da pogreši... Ovo je samo trenutak slabosti... Ako je potrebno – ja ću ti pomoći... Ja verujem u tebe.

TEPANJE I NADIMCI



Način obraćanja deci koji imate sa njima sada, bitno se razlikuje od onoga koji ćete uspostaviti kada oni budu stariji ili krenu u školu.

Većina roditeljskog obraćanja deci jesu nadimci, deminutivi (umanjenice) i tepanje. Podrazumeva se da su oni najčešće odraz dodatnog pokazivanja vaše ogromne ljubavi koju osećate, ali mogu imati i negativne posledice.

Izbegavajte tepanje. Budite obazrivi kada je u pitanju preterano verbalno maženje, tj. tepanje. Osnovni razlog zašto to predlažemo jeste što dete misli da je to što čuje – pravilan izgovor a ne tepanje. Sa druge strane, ono se uči pravilnom izgovoru i razvijanju svog govornog aparata najviše upravo slušajući vas. Ono svoje roditelje gleda kao neprikosnovene uzore, sve im veruje i pokušava da ih u svemu imitira. Odnosno, tepanjem vi utičete da ono počne da podražava vaš izgovor i da mu upravo vaš govor tj. tepanje postane primaran i naviknut način sopstvenog izražavanja.

Nadimci u predškolskom uzrastu su uobičajena pojava. Oni uglavnom predstavljaju skraćenice od imena ili prezimena, a ponekad i produženja. Deca ove nadimke prihvataju lako, kao sastavni deo svog imena, tim pre što oni često svedoče o pojačanoj bliskosti unutar članova jedne porodice. Toliko su odomaćeni i u svakodnevnoj upotrebi da većina dece zna da kada ga mama pozove punim imenom, to znači da je nešto pogrešilo i da sledi kritika ili kazna.

Ipak, postoje nadimci koje roditelji, iz najbolje namere daju deci a koja nemaju uvek pozitivne efekte. Posebno u najmlađem uzrastu, kada dete u njegovom prisustvu zovete „trapavkom“ ili „izelicom“... tj. kada izdvojite neku njegovu osobinu iz spektra ostalih i pridate joj poseban značaj, može doći do konfuzije i osećanja nesigurnosti kod deteta. Ovakvim obraćanjem vi, nesvesno govorite i kako dete vidite, a time i šta od njega očekujete. Slično kao sa tepanjem, zahvaljujući tome što dete vama sve veruje, i želi da zadovolji svoje najveće uzore, ono može početi da se trudi da opravda nadimak koji ste mu dali. Odnosno, vaš nadimak može uticati da odredi njegovo ponašanje. Na taj način, neka njegova osobina koja je možda samo deo određene razvojne faze postaje trajna.

Konačno, podsećamo vas da uvek budete svesni da vaše dete raste i da onaj nadimak koji mu odgovara danas uskoro može prerasti. To je posebno slučaj sa „cvetnim“ (ružo, ljubičice...), „jestivim“ (šećerko, jabuko...) kao i „životinjskim“ (mače, pače...) nadimcima. Dete će ih prerasti a ukoliko vi ne osetite taj trenutak, zajedno sa njim, i nastavite da mu se obraćate kao i kada je bilo beba, to će kod deteta stvoriti određeno osećanje stida, posebno ako mu se tako obratite pred njegovim drugarima.

Ne sumnjamo da su vaša tepanja i nadimci izraz najveće ljubavi, ali ne zaboravite da tu ljubav možete izraziti pored dobrih nadimaka, i na deci manje naporan i opterećujući način. Na primer: „Volim te najviše na svetu“.

AMBICIJE



Roditeljska očekivanja su često nerealno visoka. Zadovoljavanje ličnih ambicija i prebacivanje svojih ambicija na dete nikako ne može biti isto. Stav „moje dete će imati ono što ja nisam“, jeste dobronameran ali nimalo ne garantuje da ono što je vama nedostajalo u vašem detinjstvu možete da nadomestite sebi, tako što ćete to priuštiti vašem detetu. Časovi glume, plesa, škole stranog jezika ili sporta često predstavljaju upravo pokušaj roditelja da ispune neku svoju ambiciju. Samo ukoliko su ove aktivnosti izabrane zajednički ili se za njih opredelilo dete samoinicijativno, može se govoriti o pravilno odabranim aktivnostima. Sa druge strane, ono što stručnjaci predlažu za najraniji dečiji uzrast su isključivo sportske aktivnosti kao uslovu za pravilan fizički razvoj i eventualno korigovanje mogućih razvojnih disfazija.

Često smo svedoci da su deca opterećena mnogim aktivnostima koje su izabrali njihovi roditelji. I, ne samo to. Kada vi očekujete od deteta određena postignuća, rezultate, ponašanje, zainteresovanost a ono ih ne ostvaruje – činite nekoliko grešaka istovremeno. Tražite od deteta nešto što ono možda, nema ni kao potencijal da ostvari. Suzbijate njegove prirodne potencijale ignorišući ih i ne primećujući ih. Oni se tako postepeno gase i vremenom zauvek gube, dok vi nastavljate da insistirate da dete postane što više nalik vašoj zamišljenoj slici. Sve to vremenom rezultira dečijim osećanjem niže vrednosti. Ono ne uspeva da odgovori vašim očekivanjima a više nema lična interesovanja. Postaje umorno, nezadovoljno, zbunjeno. Osećanje da ne uspeva da bude ono što vi od njega očekujete učiniće ga nesigurnim i sa lošom slikom o sebi samom.

Sa druge strane, ako svoje lične ambicije zadovoljite sebi vi lično, a dete podstičete da oformi svoje ambicije a zatim mu pomognete da ih ono ostvari – učinili ste veoma mnogo za pozitivan razvoj njegovog samopouzdanja.

• Pitajte ga za mišljenje, i kad god je moguće, njegovo mišljenje uvažite.

• Razgovarajte. Tako ćete najbolje steći uvid u njegove želje i interesovanje jer će se one često menjati dok ne postanu stabilne i trajne. Takođe, razgovorom vi učvršćujete vaš međusobni odnos.

• Usmeravajte ih umesto da im namećete rešenja. Dozvolite im da se u što većoj meri samostalno snalaze u rešavanju ličnih konflikata. Kada dete stekne iskustvo o sopstvenim uspesima to će biti najbolji podsticaj za dalji razvoj i samopouzdanja i ostvarivanja ličnih ambicija. Svest da ono nešto može samostalno da ostvari je od neprocenjivog značaja.

• Podržavajte ih u njihovim „traženjima“. Ono nema drugog uzora osim vas. Uskoro će vršnjaci biti još uticajniji ali na formiranje ličnih ambicija i ispunjavanje sopstvenih snova uvek ćete najveći uticaj imati vi.

POVERENJE


Kako ćete uticati na razvoj poverenja kod svog deteta?

Budite dosledni. Pokažite da vaša reč ima težinu. Važno je da ono što govorite ili kako se ponašate bude zasnovano na odgovarajućim dogovorima a ne na vašem trenutnom raspoloženju. Kontrolišite svoje emocije, budite konstruktivni. Kako biste izbegli sopstvene afekte i postupke obojene emocijama, unapred odredite kazne, kritike, nagrade, pohvale... koje ćete u konkretnim situacijama primenjivati.

Ispunjavajte obećanja. Nemojte obećavati ono što ne možete da ispunite. To će vam olakšati ispunjavanje onoga što zaista obećate.

Podelite sa detetom vaše iskustvo. Kada dete zna da se i vama ponekad dešavaju neprijatne situacije, lakše će vam se „otvoriti“ i deliti sa vama svoja neprijatna iskustva.


Budite dobar sagovornik. Pokažite da imate vremena da dete čujete i saslušate. Nemojte dok vam nešto govore raditi ništa drugo (telefonirati, gledati TV...)

Kazna. Ponekad roditelji izbegavaju da kritikuju ili kažnjavaju decu jer misle da će dete tako izgubiti poverenje u njih i steći strah i otpor. Međutim, deci su potrebna jasna ograničenja dozvoljenog i nedozvoljenog ponašanja. Uvek izbegavajte da kritikujete ili kažnjavate detetovu ličnost. Umesto toga, obratite pažnju na neki konkretan postupak ili ponašanje. Na primer, kada kažete : „Ti si uvek tako trapav, stalno nešto prosipaš...“ poslali ste poruku-kritiku na dete kao ličnost. Sasvim je drugi i mnogo pozitivniji efekat ako ukažete na nešto konkretno, trenutno aktuelno, na primer: „Pazi da sada ne prospeš sok“ ili „Moraćeš da pokupiš to što si prosuo... „

Pohvala. Pohvalite dete kad god zasluži. Nije suština da ga vi stalno pohvaljujete već da pohvalom akcentujete neko konkretno ponašanje ili gest. Zahvaljujući pohvalama i verbalnim nagradama dete neće osećati pritisak da mora da uvek bude savršeno i ispunjava sva vaša očekivanja.


Njegovo mišljenje. Kad god je moguće pitajte dete za mišljenje, i uvažite ga. Činjenica da njegovo mišljenje smatrate ravnopravnim vašim će bitno uticati na stvaranje pozitivne slike o sebi.

Sagovornik. Dokažite detetu da možete da budete dobar sagovornik. Cilj komunikacije jeste da dete u vama prepozna nekoga kome može da poveri svoje probleme a da pri tom računa na vašu podršku i razumevanje a ne osudu i kritiku. Dete koje ima poverenja u svoje roditelje nije poslušno u svakom trenutku samo zato što vi nešto strogo zahtevate. Dobrom komunikacijom vi postižete da dete želi da čuje vaše mišljenje i veruje vam.

DEVOJČICE I DEČACI

Roditelji dece istog uzrasta, ali različitog pola, primećuju razvojne razlike među njima od prvog dana po rođenju.

Tako, neki stručnjaci tvrde da devojčice ranije prohodavaju i lakše nauče da govore, dok dečaci nisu sposobni, zbog konstrukcije mozga, istovremeno da prohodaju i progovore. Takođe, opažaju se razlike i u percepciji i iskazivanju emocije. Da li je to posledica vaspitanja, hormona ili genetike?

Stručnjaci tvrde da svi navedeni faktori imaju uticaja, ali i da je ponašanje roditelja veoma važno. Ženska deca, po pravilu, dobijaju više nežnosti, što je uzrok tome da neki dečaci ne prihvataju emocije na pravi način. Oni ih drugačije i ispoljavaju, pa će, za razliku od maznih devojčica, onoga koga vole često ujedati, grebati ili udarati. Prihvatite takav način ispoljavanja emocija i nemojte ga uskraćivati svom dečaku. On, možda, ne ume da vas poljubi i pomazi, ali vam na drugačiji način pokazuje da vas voli.

Takođe, devojčice su brižnije i paljživije. Psiholozi koji se bave razvojnom psihologijom tvrde da se dečaci i devojčice različito ponašaju prema drugoj deci, a istraživanja pokazuju da se curice trude da budu u dobrim odnosima sa drugom decom, žele da komuniciraju i pomažu, dok su dečaci agresivniji. To je, tvrde stručnjaci, posledica nasleđenih evolucionih predrasuda po kojima “nije muški plakati”, jer se od muškarca očekuje da bude siguran u sebe, nepokolebljiv i uspešan.

Takođe, dečaci više plaču kada su bebe, ali stručnjaci još nisu uspeli da utvrde zbog čega je to tako. To bi moglo da bude u vezi sa poteškoćama u prilagođavanju životu izvan materice, jer postoje dokazi da nervni sistem dečaka u trenutku rođenja nije zreo kao kod devojčica. Isto tako, muške bebe podložnije su stresu, pa im, ako su dugo izloženi, na primer, buci, naglo skače nivo kortizona, što nije slučaj kod devojčica.

Dečaci se češće povređuju. Statistike kažu da se lekarima zbog povreda obrati četiri puta više dečaka nego devojčica. Istraživanje kanadskog psihologa Barbare Morongelo, dokazuju da devojčice određene aktivnosti smatraju opasnima (kao što su pentranje po drveću, skakanje sa stepenica…) i pre će izbegavati opasnost, dok za dečake to nije razlog za brigu. Kada je reč o zdravlju, dečaci češće boluju od alergija i infekcija nego devojčice, što se menja u adolescenciji, kada nežniji pol postaje podložniji.

Deca, tvrde stručnjaci, sa tri godine postaju svesni pripadnosti polu. Tada se ugledaju na istopolnog roditelja, a kako je kod nas ta podela često striktna, odnosno postoje “muški” i “ženski” poslovi, takve obrasce ponašanja usvajaju i mališani. Istraživanje trogodišnjaka u vrtićima pokazala su da deca navode kako decojčice treba da se igraju sa lutkama, pomažu majci, puno pričaju i nikad se ne tuku. Dečaci, uverena su deca, pomažu tati i tuku se sa drugim dečacima.

Seksualni psiholog Lilijan Frajd tvrdi da roditelji treba da obezbede deci mogućnost da dožive osećanja bliskosti bez obzira na pol. Za devojčicu je tata prvi muškarac u životu, on odlučujuće utiče na njenu sliku o suprotnim polu. Ali, otac je veliki uzor i za sina, pa će uticati na njegovo ponašanje i odnos prema životu. Tako, ukoliko je otac brižan, pažljiv, spreman da pomogne majci oko kućnih poslova, njegov sin ima male šanse da bude drugačiji.

Dečaci, tvrde razvojni psiholozi, imaju veću potrebu da beže od roditelja, što je posledica genetike. Nauka je dokazala da je prostorna orijentacija kod muškaraca bolje razvijena, pa su devojčice češće fizički vezanije za roditelje i u nepoznatom okruženju se neće lako odvojiti od njih.

Decu oba pola, kažu psiholozi, treba mnogo maziti i naučiti da ljudi imaju slabosti, da je u redu plakati i da će kod kuće uvek dobiti utehu. Objasnite mališanima da svaki konflikt može da se reši na lep način, ali da ponekada moraju i sami da se izbore sa preprekama i neprijatnostima. Ponašajte se onako kako biste želelei da se ponašaju vaša deca.

Psiholozi tvrde da se dečaci radije igraju u grupama, dok će se devojčice sjajno zabavljati i samo sa jednom drugaricom. Više dece znači više akcije i zbog toga ćete češće na ulici videti grupu dečaka, nego grupu devojčica. Savetuju se i međusobna prijateljstva devojčlica i dečaka od najranijeg uzrasta, jer na taj način upoznaju drugačije oblike ponašanja, dopunjuju se i uče jedni od drugih.

MALO PROMENITE BAJKU

Pre nego što večeras uspavate ćerku, ne bi bilo loše da razmislite koju ćete priču da joj pročitate za laku noć.

Klasične bajke, kao što su „Pepeljuga“, „Snežana i sedam patuljaka“ i „Ivica i Marica“, pune su poruka o tome da je lepota dobra i da je treba nagraditi, dok su ljudi koji su ružni prikazani kao zli, podli i pokvareni. Najnovija istraživanja američkih psihologa pokazuju da te poruke posebno utiču na devojčice i njihovo samopouzdanje, čak mnogo više nego što to roditelji mogu i da pretpostave.
- Roditelji moraju da budu svesni da svako štivo decu nečemu uči i da nije loše da znamo kakve su to poruke – objašnjava Liz Groerholc, autorka studije i vanredni profesor sociologije na Univerzitetu Perđu. – Nije dovoljno da detetu samo pročitate neki sadržaj. Neophodno je da o njemu popričate i približite mališanu pravo značenje bajki. Potrudite se da na kraju zajedno prokomentarišete izvesnu priču.

Opasno veličanje lepote

Groerholcova objašnjava kako je veoma važno da devojčice na vreme shvate da lepota nije jedini kvalitet na osnovu koga se vrednuje jedna osoba. Ako to shvati kao mala, ona će u zrelim godinama bez problema moći da prepozna prave vrednosti.
U okviru svoje studije Groerholcova je, zajedno s koleginicom Lori Bejker Speri s Univerziteta Zapadnog Ilinoisa, analizirala 168 bajki koje su oko 1800. godine napisala braća Grim. Skoro polovina tih priča je preneta na filmsko platno i u njima uživaju milioni dece širom sveta. Pet najpopularnijih su „Pepeljuga“, „Snežana i sedam patuljaka“, „Uspavana lepotica“, „Crvenkapa“ i „Ivica i Marica“.
- Istraživači su otkrili da se u 94 odsto bajki govori o fizičkom izgledu i da se u proseku u svakoj priči lepota spominje 14 puta. Štaviše, mnogo češće se spominje ženska nego muška lepota – ističe ona. – Recimo, u jednoj bajci se o muškom fizičkom izgledu govori 35 puta, a o ženskom čak 114. Oni koji nisu bili lepi nisu dobro prošli u bajkama braće Grim. U skoro 20 odsto priča ružnoća se poistovećuje s pokvarenošću i podlošću.

Malo promenite bajku

Istraživanje je takođe pokazalo da su u mnogim bajkama ružni ljudi kažnjeni. Naravno, to ne znači da iz dečje sobe treba odmah da sklonite s polica sve knjige klasičnih bajki. Dovoljno je da vašoj deci predočite i drugačije viđenje i pomognete im da razmisle o porukama iz omiljenih priča. Kad je reč o veoma maloj deci, Groerholcova preporučuje da malo promenite sadržaj. Kod „Pepeljuge“, na primer, drugačije ispričajte kraj i recite da je devojka odlučila da princ ipak nije za nju i da je srećno živela sopstveni život.
Istraživači ističu da su naravoučenija u tim bajkama veoma slična porukama koje naša deca danas dobijaju iz popularnih medija.
- To je veoma složen problem – kaže Robin Gudman, dečji psiholog iz Centra za dečje studije Njujorškog univerziteta.
- Reklame na televiziji, pop-zvezde, konkurencija među vršnjacima, ima toliko stvari pored bajki koje ne idu naruku ženama. Dečacima se takođe šalju poruke kako da se ponašaju prema devojčicama.

Neka ima pouku.

Gudmanova smatra da bajke nisu suštinski problem i da one samo potenciraju već postojeće stereotipe.
- Ti stereotipi postoje i mnogo je bolje da roditelji pomognu deci da se s njima suoče. Ukazujte im na stereotipe direktno, što pre, to bolje i što češće. Oni neće nestati, prema tome, naoružajte dete načinima da ih na vreme savlada.
Gudmanova navodi primer bajke „Lepotica i zver“ kao priču s dobrom poukom. U toj priči junakinja je zavolela zver zbog osobina njegove ličnosti, a ne zbog njegovog fizičkog izgleda.
- To je dobar pristup – smatra Gudmanova.

ZAŠTO DECA LAŽU

Do treće godine dete ne ume da laže, školarac je spreman da iznosi neistine da bi bolje izgledao u tuđim očima, a tinejdžer već ume da predvidi šta će da se dogodi ako se njegova laž otkrije. Kako se postaviti prema mališanima koji ne govore istinu.

Dvogodišnjak koji je flomasterima išarao tapete, gledajući vas pravo u oči, nevino izjavljuje „to nisam ja“. Petogodišnjak koji se u pesku igra s drugarima glasno se hvali „moj tata ima deset motocikala, deset automobila i helikopter“.

Đak trećak oborene glave tvrdi da mu je učiteljica izgubila svesku za pismene zadatke, dok tinejdžer koji smrdi na duvan ni po cenu života ne priznaje da su cigarete koje ste mu našli u džepu njegove. Ako do sada niste znali, valjda vam je najzad jasno da deca lažu. Zašto?

Roditelji, ne vređajte se

Psiholozi objašnjavaju da do tri godine mališani uopšte ne umeju da lažu. Oni nemaju toliko razvijeno logičko mišljenje da bi mogli da smisle plan prevare, već govore ono što vide: pala je lopta, razbila se vaza.
Još jedan uzrok neistine je strah. Mališani bez problema priznaju nestašluk sve dok ih za to ne kažnjavamo. Ako dvogodišnjak ne odgovara na pitanje roditelja „da li si ovo ti uradio“, to znači da je već iskusio kažnjavanje. Njegovo ćutanje u suštini predstavlja prvu laž. Devojčica u tom uzrastu još ne ume da smisli priču u svoju odbranu, tako da joj preostaje samo da ćuti, plače ili poriče očigledno. Stručnjaci savetuju da roditelji ne bi trebalo da se vređaju kad mališa ne priznaje šta se stvarno dogodilo, jer nije želelo da laže. Takođe, deci ne treba pripisivati ružne namere, niti loše postupke. Kad kažemo „lažove, mali, ako me sad tako varaš, šta će tek biti kasnije“, mi programiramo dete za laganje u budućnosti i sugerišemo mu da je lažov.

Ne budite loš uzor

Neistinu najčešće govore deca kojoj roditelji postavljaju prevelike zahteve. Približno sa osam ili devet godina deca počinju da shvataju da laganje nije lepo, ne zato što se neistina ne dopada odraslima, nego zato što na lažova ljudi ne mogu da se oslone, što mu ne veruju, s njim neće da se druže… Laž postaje moralna kategorija. U tom uzrastu oni već mogu da se stave na mesto drugog čoveka i, pošto ni sami ne žele da imaju posla s varalicama, shvataju da s njima niko neće hteti da se druži ako budu lagali. Uprkos tome, postoje situacije koje ih prisiljavaju na prevaru. Oni žude za prihvatanjem kod vršnjaka i, kao i ranije, plaše se kazne roditelja.
Oko desete godine pojavljuje nov uzrok laganja – imitiranje roditelja. Ako mama telefonom nekome kaže da tata nije kod kuće, iako jeste, dete kopira takav model ponašanja. Da bi se vaše dete osećalo samouvereno u društvu vršnjaka, potrebno mu je da bude uspešno. Treba u nečemu da bude bolje od drugova. Razmislite šta vašem hvalisavcu ide najbolje, pa ga upišete u muzičku školu, sport, kurs kompjutera ili ples. Ne preuzimajte na sebe ulogu kontrolora i ocenjivača školskog uspeha.

Budite na ravnoj nozi

Tinejdžer, za razliku od deteta, već ume da predvidi šta će da se dogodi ako se njegova laž otkrije. Poodrasla deca ne žele da roditelji vide njihove duševne patnje, ne žele da saučestvuju sa njima u ljubavnim jadima, niti da guraju nos u njihove velike tajne. Ako im u detinjstvu roditelji ne pomognu da se u nečemu istaknu u odnosu na vršnjake, oni će i kasnije nastaviti da pričaju basne svojim drugovima. Hvalisanje u tom uzrastu može da se pretvori u karakternu osobinu. On toliko želi da bude u centru pažnje, ovde i sada, da uopšte ne razmišlja o tome kako će izgledati u oči drugima kad se njegova laž otkrije. Pre svega, roditelji moraju da uvažavaju životni prostor svog adolescenta. Zato ne treba bez kucanja da ulazite u njegovu sobu, niti bez pitanja da dirate njegove stvari. Još nije kasno da pomognete detetu da u nečemu pronađe sebe, jer tada među vršnjacima neće težiti lažnoj slavi. Više ne važi pravilo da su neke stvari dozvoljene samo odraslima, od sada morate da se postavite tako kao da ste na ravnoj nozi.

NE KUPUJTE DEČIJU LJUBAV

Ako previše udovoljavate svakom zahtevu vašeg deteta, ono će zaključiti da je izvor novca nepresušan. Živeće u iluziji da će i kasnije moći da dobije sve što poželi, tvrdi dr Patris Er, psihijatar.

Vaše dete stalno traži novu odeću, mobilni telefon, kompjuter…, a vi se pitate kako da regujete u takvoj situaciji. Patris Er, francuski psihijatar, tvrdi da deca dok odrastaju imaju potrebu za uspostavljanjem kakve-takve kontrole nad svojim životom i da to obično rade kroz kupovinu.
Ako želite da naučite dete da novac ne služi za bacanje, prestanite da mu ispunjavate sve želje jer ćete mu tako učiniti medveđu uslugu. Umesto toga, savetuje dr Er, naučite dete da ceni materijalne stvari i pomozite mu da što pre odraste.

Učite ih strpljenju

Ako vaše dete burno reaguje na vaše NE, optužuje vas da niste u pravu i da ste nepravedni prema njemu, ne popuštajte. Objasnite mu da mora da se strpi i da će to što želi dobiti tek kada vi procenite da vaš kućni budžet može da izdrži novi izdatak.
Tako ćete da ga naučiti da novac ne pada s neba, ali i da mora malo da se pomuči ako želi nešto da dobije. Videćete, njegovo zadovoljstvo biće još veće kada najzad, nakon čekanja, dobije nove farmerke ili cipele koje je tako želelo.

Ne ucenjujte ih

Nemojte da kupujete detetovu naklonost kupovinom jer ćete tako porodične odnose da pretvorite u trgovačke. S druge strane, ako njegovo ponašanje nije zadovoljavajuće, uskratite mu ono što ste mu obećali. Kažite mu da ćete ponovo razmisliti o kupovini kada promeni ponašanje. Razgovarajte o novcu. Dete mora da shvati da ne može da dobije sve što poželi i da ponekad mora da se opredeli između odlaska na letovanje i novog, skupog bicikla. Upoznajte dete s porodičnim budžetom i ekonomskom situacijom u kojoj se nalazite jer će, ukoliko bude znalo s koliko novca raspolažete, shatiti da ga poštujete kao ličnost.

RAZMOTRITE NJIHOVE ŽELJE

Sa 15-16 godina dete ne razmišlja mnogo o svojim željama. Pitajte ga zašto toliko želi nove patike i da li su mu potrebne baš u tom trenutku. Iznesite svoje mišljenje i saslušajte njegovo. Kroz takvu diskusiju će naučiti kako treba da iznosi svoje argumente i možda će uspeti da vas ubedi da ih prihvatite. Ali, postoji i druga mogućnost. Možda će priznati da ima gotovo nov par patika kojima ništa ne fali i da mu nove nisu potrebne.

Poklonite im vreme

Ponekad se kupovinom nadoknađuje ljubav. Tinejdžeri vole da s vremena na vreme čuju neku nežnu i toplu reč. Dakle, nemojte da zaboravite da mu kažete koliko ga volite, koliko se ponosite njime… To je važnije od svega što može da se kupi. Poklonite mu svoje vreme. Umesto da odete s drugaricom u grad, idite sa ćerkom ili sinom na bazen ili u kafić. Iako će na takav predlog verovatno odgovoriti nekim podrugljivim komentarom, sigurno će ga dirnuti.

Zaposlite ih

Ako vaša ćerka toliko želi nove farmerke, neka skupi makar deo novca za kupovinu. Uputite je na prijateljicu koja traži bebisiterku ili na baku iz komšiluka koja bi plaćala nekome da joj šeta psa. Kad počnu da zarađuju, teže će trošiti novac i naučiće da cene ono što imaju. Isprobajte još jedan trik. Tinejdžeri su skloni da misle da novac pada s neba i da treba samo zavući ruku u džep i izvući onoliko koliko je potrebno. Nervirajte ih. S vremena na vreme malo frustrirajte svog tinejdžera. Time mu nećete učiniti ništa nažao, ali ćete mu zato pokazati da ne podležete pritiscima. Shvatiće koliko ste čvrsti, a samim tim i da može da se osloni na vas kad zagusti. Deci to uliva potrebnu sigurnost. Budite sigurni da vas posle svega neće manje voleti. Naprotiv.

Naučite ih da ne robuju brendovima

„Kako to da samo ja ne mogu da imam patike koje nose svi moji drugovi?“ Roditeljima je teško da odgovore na ovakva pitanja pošto ne žele da frustriraju dete i strahuju da će se generacijski jaz još više produbiti. Međutim, ako previše lako udovoljavate svakom zahtevu deteta u adolescentskom uzrastu, poslaćete mu pogrešnu poruku da je izvor novca nepresušan. Živeće u iluziji da će i kasnije moći da dobije sve što poželi – čim pukne prstima! Buđenje će sigurno biti bolno. Imajte na umu da i najbolja voćka počne da truli ako se previše zaliva… Zato ga nemojte zasipati poklonima!

Kako sprečiti dete da psuje?

Sva deca eksperementišu sa psovkama i ružnim rečima. Nekada roditeljima nije jasno gde su to mogli da čuju ali treba biti svestan činjenice da su deca mali sunđeri koji jednostavno sve upijaju.

Zašto dete ima potrebu da psuje?

Ne mora da znači da non-stop psujete u kući i da je čuo od vas, jer mališan ružne reči može čuti na televiziji, u prodavnici, na igralištu, u vrtiću...
Dovoljno je da neku reč čuje samo jednom i da je ponavlja stalno. Uostalom nije ni važno tražiti uzrok, tačnije osobu od koje je čuo ružnu reč, već da mu date do znanja koliko je to ružno i nepristojno.

Kako da detetu dam do znanja da je ružno psovati?

Za početak naravno treba da budete dobar primer. Čak i ako ste ranije psovali imajte na umu da je sada kada imate dete to neprihvatljivo i potrudite se da iz svog rečnika izbacite ružne reči. Ukoliko vam se pak omakne neka psovka izvinite se mališanu za svoj govor.

Ignorišite dete kada počne da psuje. Mališan verovatno traži vašu pažnju na taj način a ako je ne dobije, potrudiće se da je pridobije na neki drugi način.

Nagradite dete malim poklončićem (čokoladicom, odlaskom u park...) kada se izvini kad opsujue ili se ispravi prikladnom rečju. Dete time daje do znanja da je svesno da je pogrešilo i treba ga nagraditi što se potrudilo da se ispravi. Neke mališane će to podstaći da vašu pažnju privuku pozitivnim i lepim ponašanje.

Objasnite detetu da su ružne reči neprihvatljive, ali budite spremni na to da će dete možda biti zbunjeno oko toga koje reči su prihvatljive a koje ne, pa će vas stalno ispitivati. Budite strpljivi, ali i pažljivi, da ne pretera sa svojim stalnim zapitkivanjem.
Utvrdite kaznu za psovanje i budite dosledni u sprovođenju. Vikom i ljutnom nećete ništa postići već neka kazna bude recimo zabrana gledanja crtaća, zabrana slatkiša i slično. Ako mu zabranite nešto što voli, dete će vremenom i samo razmisliti da li želi da „žrtvuje“ nešto zbog psovanja.

Moje dete psuje zato što se ljudi tome smeju i ono misli da je to zanimljivo. Šta da preduzmem?

Budite spremni na to da će vam najveći problem biti okolina (rodbina, prijatelji...), kojima će biti smešno i zanimljivo kada dete govori ružne reči, a možda će ga ohrabrivati ili čak učiti novim neprikladnim izrazima.
Ukoliko se radi o vama bliskim ljudima, objasnite im da vam to smeta i da ignorišu dete kada psuje. Ako neko iz inata neće da vas posluša, u tom trenutku nemojte ništa da preduzimate, već sačekajte da popričate ozbiljno sa detetom čim dođete kući ili budete nasamo.
Objasnite mu koliko je ružno psovati i da mu se svi smeju zato što to nije lepo, a ne zato što je zanimljiv. Čak iako ste liberalni po pitanju psovki i govorenja ružnih reči, detetu treba dati do znanja da to nije lepo, jer se može desiti da vam u nekom društvu bude izuzetno neprijatno zbog njegovog ponašanja.