Broj poruka : 3483 Datum upisa : 21.09.2009 Godina : 57
Naslov: Tamna strana srca Čet Mar 01, 2012 12:05 am
...Uz život se ne prilaže uputstvo za upotrebu...i svako to odradi kako već ume...zanemi gde bi drugi viknuo, nasmeje se gde bi drugi zaplakao, uvredi se tamo gde bi se neko obradovao...uđe u pogrešan vagon, siđe stanicu pre ili kasnije...pokoleba se...samo prebaci veslo iz ruke u ruku, a struja ga odnese presudno dalje, odredi drugo mesto na kom će pristati...
...Planetom tumaraju zagubljeni, pogrešno iznikli, očajno tragajući za onima koji bi im tako mogli biti dragi i bliski...i zaista više ne znam šta je gore: promašiti tog Nekog Svog za hiljadu godina i hiljadu kilometara, ili za par decenija i tričavih stotinak kilometara... prokletstvo...
...Ne...nismo mi bilo ljubavnici...nikada...samo smo se ponekad malo gledali, kada nas nisu gledali...i to je sve...oboje smo nosili na lančiću po polovinu jedne davno polomljene tajne, ali nismo pokušavali da je sastavimo...ko zna zašto...i ta tajna je lebdela nad desetogodišnjim okeanom prošlog vremena kao ukleta lađa...negde ovde daleko...negde tamo blizu...ni na nebu, ni na zemlji...nikada mi nismo bili ljubavnici...samo smo se ponekad, u noćima punog meseca, malo tražili po dugim talasnim dužinama Čežnje...i to je sve...
...Koliko na njemu ima tajnih mesta koje bih želela da poljubim...ali, ne sad...jednom...možda...
...Lepo sanjaj mali mišu...ko zna da li ćeš mi ikada više biti tako blizu...no, bilo kako bilo...
...On je suvlasnik moje sudbine...kupivši me za par osmeha na pijaci Robova Pomirenosti...poveo me je u svoju osamljenu palatu obraslu bršljenima mašte, dobro znajući da ću i ako me oslobodi nositi njegov žig, da ću se u buduće i rađati s njim, kao s neobičnim mladežom na mišici...
...I tako, obično u nekoj vedroj noći, roj Neizgovorenih Reči nepovratno odbegne iz košnica misli, i u potrazi za novim mestom sumanuto pokušava da otkrije prečicu do najbližih zvezda...ali zna se...još niko sem prevejane skitnice Pogleda nije uspeo da dopre do Tamo...i neizgovorene Reči ostaju da trepere u lišću starog drveta zauvek...
-"Zauvek?" - pitao je ulašeno...
-"O, ne" - ispravih se..."Zaboravila sam da "zauvek' ne postoji"...
...Jer tada će se u ritmu njegovog pulsa možda pojaviti ona uznemirena i ključna sinkopa koju sam poslednjih dana uzalud osluškivala u odjecima naših tišina...i onda će znati da je jedini kojeg sam ikada volela...da sam sve druge volela tamnom stranom srca...štedeći se...učeći se kako ću najbolje voleti njega...
Čet Mar 01, 2012 12:05 am
